Zelena oaza Doma Mog: u V Čiker-danu, od Sopotnice do Pljevalja

Moj se jučerašnji dan završio već oko 8 uveče; zajednička večera maratonaca ispred planinarskog doma na Sopotnici privodila se kraju, a Snežin rođendan se proslavljao veselo i s mnogo šarma. Kakvi su se događaji kasnije još nanizali, saznaću i to, kad dođe vreme.

Buđenje novog dana nad Sopotnicom
Buđenje novog dana nad Sopotnicom
Kod Ljujića
Kafica kod Ljeposave
Doručak na Sopotnici, ispred šatora
Doručak na Sopotnici, ispred šatora
Pripreme za peti dan Čiker-maratona 2016
Pripreme za peti dan Čiker-maratona 2016

Obilazim gazdinstvo Ljujića, psi besomučno laju, ovčice uznemireno trče po toru, u daljini sumaglica, rađa se novi dan. Vrlo brzo su svi maratonci na nogama, počinju pripreme za peti maratonski dan. Nakon prve jutarnje kafice i doručka, svi su vrlo užurbani i disciplinovani, jer, polazak prema Prijepolju je već u 8 sati. Uspela sam da se sretnem s Ljeposavinim prodornim očima a da ne skrenem pogled zbog krivice što se nisam prijavila na njenu kuhinju. I ja sam spremna za vožnju, odlučila sam da današnji dan iskalkulišem i polovično izvozim trek, ne bih li se u potpunosti oporavila za završni dan maratona. U očekivanju polaska vidim oko sebe dosta mamurnih, ćutljivih lica; reklo bi se da nose pečat sinoćnjih dešavanja. Dugo se pesma orila Sopotnicom, odbijala od visokih stena, spuštala niz raskošne slapove i nestajala u virovima. Onaj ko je uspeo da uhvati po neku kap i zadrži je među prstima, taj će u današnji dan uči kao posebno srećan. Tako to barem ja zamišljam.

Još malo poziranja pred polazak
Makadamskim putem prema Prijepolju

Krećemo. „Grmi“ planina od našeg ushićenja, više nas niko ne može obuzdati! Danima smo skupljali predivne trenutke u odličnom društvu, prelepe slike prirode, koje su u nizovima izranjale pred našim očima. Sada je vreme da sve to polako otpuštamo i pravimo mesta za još upečatljiviju završnicu ovog našeg druženja. U peti smo dan ušli, preostaje nam još sutrašnji, šesti, i, zato, ne časimo ni časa, već uživajmo i uzimajmo od njih samo ono najbolje!

U Prijepolje ulazimo u pratnji saobraćajne policije

Do Prijepolja vodi makadamski put, a pred kraj spusta izlazimo na asfalt. U grad ćemo ući u pratnji saobraćajne policije; tako je i lepše i bezbednije. Tu nam se pridružio i naš drug Pera „Sarma“, koji je došao iz Beograda motorom, i biće nam podrška, na svoj način. Njemu se uvek svi obraduju. Pera sad ima novu „igračku“, zvučnik, i pušta prigodne pesme, zavisno od trenutka u kojem se nađemo.

Amerikanac Džo je najviše intervjuisan na ovom Maratonu
Nakon pauze u Prijepolju, krećemo prema graničnom prelazu Jabuka
Nakon pauze u Prijepolju, krećemo prema graničnom prelazu Jabuka

Stigli smo u Prijepolje, taj nam gradić uvek pruži pravu dobrodošlicu. Pauza je pored Lima, jedne od najlepših reka Srbije, kud ćeš lepše, tu se već osećamo skoro kao kod kuće. Ispred jedne prodavnice, a docnije i ispred pekare, prišlo nam je nekoliko mladića i devojaka, kažu, sećaju nas se od prošlih godina, pitaju dokle sad idemo, žele srećan nastavak puta. A, nastavak je bio prema graničnom prelazu Jabuka, gde smo ušli u Crnu Goru i gde su nas, vrlo brzo potom, u maniru pravih domaćina, čekali predsednik Turističke organizacije Pljevlja, naš prijatelj Dragiša, i lepe i veoma srdačne devojke koje su nam podelile sendviče i sokove.

Baš lepo, opušteno druženje, i sledi nastavak vožnje prema Pljevljima makadamskim putem, tehnički dosta zahtevnim, ali i vrlo inspirativnim.

Baš sam uživala u tih 20-25 km: jeste sunce nemilice pržilo, jeste bilo težih deonica, čak i malo rizičnijih, bilo je i padova, nesmotrenost se uvek i naplaćuje, ali sve uloženo nam se stostruko vratilo! Za razliku od prošle godine, kada smo u grad ušli po užasno lošem vremenu, jakoj kiši, vetru koji nas je nemilice mlatio, a temperatura se naglo i drastično spustila, ove godine su nas Pljevlja dočekala u najlepšem ruhu.

Pljevlja, restoran “Milet bašta”
Super-raspoloženje za kraj pete etape Maratona 2016

Predivan dan, odličan smeštaj u krugu restorana „Milet-bašta“, našoj zelenoj oazi i glavnoj bazi kad god smo ovde, ili po hotelima, kako je kome drago, večernja šetnja do obližnjeg izvora bistre reke, izvanredan sladoled na točenje u centru grada, maratonci preplavili Pljevlja, bicikli proviruju sa svih strana, a prelepe devojke i mladići u večernjoj promenadi gradskim ulicama. Lep grad, pun života, dobro smo se osećali u njemu. Još jedan „krug“ oko Husen-Pašine džamije, i još jedna lepa priča pred spavanje: svojevremeno je, a sredina je XVI veka, Husein-Paša Boljanić došao iz Istambula u Pljevlja. Ulogorio se blizu manastira Svete Trojice, i, kao zaostavštinu rodnom kraju, a sledeći primer svog rođaka, Mehmed-Paše Sokolovića, koji je svojoj rodnoj grudi darovao čuveni most na Drini, odlučio je da u Pljevljima izgradi džamiju. Zemlju za izgradnju džamije tražio je, i dobio, od sveštenstva manastira, te je angažovao drubrovačke majstore, i slavnog graditelja Hajrudina, koji je projektovao i Stari most u Mostaru. Gradnja džamije završena je 1569. godine.

Mnogo je još lepih priča vezanih za ovaj grad, ali mi smo se, ipak, mada na jedvite jade, naterali na počinak. Sigurno je da smo želeli da ovaj dan još traje. Ipak, umirih se nekako, sve mi nešto bilo lepo, a najlepše od svega to što sam osetila da mi se vraća snaga i da sam skoro pa potpuno oporavljena.

Neće mnogo proći, a svanuće novi dan. Pa, da mu krenemo u susret.

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone