Evo nas na Žabljaku, u kampu “Kod Boće”. Dan je 29., jun 2017. Raštrkali se, kud koji. Sneža i ja na spratu “zidanog objekta”. To je, uglavnom, naziv za sve ono što nije šator. Do naše, još jedna, muška soba. Džentlmenski nam prepustili kupatilo, a verovatno i njima lepše kad uđu posle nas, pošto obavezno nešto ostavimo iza sebe, slučajno ili namerno, ko će ga znati, kao da je to sad važno.. Posle se vraćamo po donji veš, i šta već sve može da se zaboravi u kupatilu… Pokačili gde smo stigli, na bravicu prozorčeta, oko ogledala, svuda, samo ne tamo gde bi trebalo. A, ne bi trebalo iz prostog razloga što i nema gde. Ovo sam rekla da ni samu sebe ne razumem. To zato, što već četvrti put dolazim ovamo, a i dalje se podjednako pitam: zar je stvarno toliko teško staviti neku kukicu, zakačaljku, okačiti neku policu, viseći element, nešto što može da koristi da se odloži toaletni pribor, peškir, čista garderoba…

Iznela taj veš koji nisam zaboravila, pa ga i okačila, da se suši. U međuvremenu se vetar pošteno razduvao. To sam osetila i pre no sam izašla napolje, jer su se vrata i prozori u tom našem zidanom objektu sama otvarala i zatvarala. Gledam u biciklističku opremu kako vitla na vetru, i nisam sigurna da li će na istom mestu dočekati jutro. Okrenuh se od tog prizora, i krenuh u potragu za wirelessom. Svako veče “nabacim” na fejsbuk nekoliko fotki, da se vidi, da se zna, da smo dobro i zdravo. Hoću i sada. Hodam po kampu pokušavajući da “uhvatim” malo čarobnog signala. Hladno mi je, ali ne odustajem. U gornjem delu kampa, uz ogradu, e, baš na tom mestu gde je i klupa za predah, i predivan pogled na zalazeće sunce, uspeh da pošaljem malo lepih vesti. A, sad, druženje sa saborcima. Snežin je rođendan, i valjalo bi da ga još jednom zalijemo. Žabljak je magičan kad je u pitanju dobro druženje. Toliko uvek bude hladno, da je najbolji način da se ugrejemo da zbijemo redove. Jednom sam u nekom priručniku za kampere pročitala da se najbolje zagreješ kad se skineš do gole kože i stisneš uz onog drugog, smrznutog, tako se najbolje prenosi toplotna energija. Kako da znamo da li je to baš tako?

Na spavanje! Baš ću sad da pričem o tome kako se maratonci greju…! Pa, izvolite, dođite, da vidimo koji je vaš način…. 

Stvarno, treba se odmoriti i pripremiti za naredni dan. Jesmo mi svi polegali s tom namerom, ali mislim da je malo kome pošlo za rukom da se naspava. Vetar je celu noć zavijao. To je bila takva snaga, da mi se činilo i da ga vidim. Bes, koji kao da nije mogao da kontroliše. Odakle li dolazi tako goropadan, šta li ga je snašlo, pa se ne smiruje… ?

Jutro je, i šesti MTB Čiker-maratonski dan. Sunčan. Nekako mi je sve posebno. Svečano. Danas prolazimo kroz Nacionalni park Durmitor, i spuštamo se do Pivskog jezera i Plužina. Očekujemo i da će se vetar malo umiriti. Ah, da! Veš je na žici dočekao jutro! Na ove se štipaljke zaista može računati!

Mislim da se ni u jednom danu ovogodišnjeg maratona nismo toliko družili i bili jedno uz drugo, kao u ovom. Danas niko nije žurio, ništa nije bilo privlačnije od uživanja u baš tom trenutku. Imali smo čemu i da se divimo, i šta i da naučimo: Nacionalni park Durmitor je najveći nacionalni park u Crnoj Gori. Obuhvata masiv planine Durmitor, kanjone reka: Tare, Drage, Sušice, i najviši deo kanjonske doline Komarnice; 48 planinskih vrhova Durmitora je na preko 2000 mnv, a najviši vrh je Bobotov Kuk, na 2.525 mnv. Durmitor krase 18 ledničkih jezera, nazvanih “gorske oči”… Mnogo nam je informacija na raspolaganju, ali sada samo beskrajno uživamo. I fotkamo. Besomučno fotkamo. Nije nam za zameriti. Znamo da fotografija ne može da dočara krasotu kojom smo okruženi , ali mnogo znači kad se vratimo kući i pomoću njih još jednom “odvrtimo ceo film”. Ono “nešto između” već se utkalo u dušu, i otpustimo ga tek toliko da bi povezali niti. 

Sve vreme se krećemo asfaltnim putem. Dosta je i automobila, u oba smera, te ne možemo da se opustimo koliko bi hteli. Idemo prema prevoju Sedlo, koji je na 1907 mnv, smešten između Uvite grede (2199 mnv) i Sedlene grede (2227 mnv). Nekako ispada da su ti metri jako važni. Pa, i jesu, jer govore u prilog impozantnosti Durmitora. Prvi put kad sam ovde bila, pre pet godina, osetila sam neverovatnu snagu koja izbija iz tih stena. Sada se taj utisak još više pojačao.

Vrlo prijatno iznenađenje doživeli smo kad smo pored samog puta naišli na označeni izvor pijaće vode. Tu smo se kratko zadržali i ubrzo stigli skoro do samog prevoja. Ovaj put je pauza trajalo nešto duže, a između ostalog i zbog toga što su nam se pridružili rendžeri, tražeći od nas da platimo po 3 eura za prelazak preko nacionalnog parka. Tačnije rečeno, niko od nas vozača nije ništa tražio, već su razgovarali, ispostavilo se pregovarali, sa organizatorima maratona. Kasnije nam je Golub saopštio da je “sve rešeno”, a “rešio” je predsednik opštine Plužine.

Na samom prevoju je užasno duvalo, tu je uvek tako. Dok smo oblačili vidstoper jakne, videli smo da ima dosta turista, koji su tu parkirali automobile i izašli, da na svoj način uživaju u Durmitoru. Nama je usledio spust koji nije kao bilo koji drugi. Ovaj je bio takav, da smo i opet svaki čas zastajkivali, fotkali, uživali. Mene je posebno razgalio jedan prizor: naš prijatelj Nemanja u “razgovoru” s dva šar-planinca! I, verujte, oni su se baš razumeli!

Šta sve stane u jedan dan, pa makar to bio i Čiker-dan?! Prolazimo kroz tunele, spuštamo se do Pivskog jezera. Jezero je nastalo pregradnjom reke Pive, čime je potopljeno staro naselje Plužine, kao i manastir Piva, koji je premešten na novu lokaciju. Jezero je, premda veštačko, izuzetne lepote. Boja mu je zelenkasto-plava, a voda pitka. Da je više vremena, pa da malo prokrstarimo jezerom… Ipak, da ostavimo nešto i za sledeći dolazak.

Prelazimo most na Pivi, Kostova greda, izuzetno visokih stubova. A, nije ni čudo, jer je dubina jezera oko mosta nekih 200 metara! Most u svojoj konstrukciji ima neku vrstu “tunela” , koji podsećaju na pećine, i u kojima se zimi formiraju ledeni, viseći, klinovi.. Posle mosta na Đurđevića Tari, i ovaj mi se baš dopao, premda, na izgled, vrlo jednostavan, ali ipak neobičan.

Još malo, i eto nas u Plužinama. To je to. Za danas.  Naš dom će ovu noć biti Etno domaćinstvo Madžarevića.