Nedelja je, 11. februar 2018., i tradicionalni zimski uspon na Stolove, u organizaciji PD „Azimut“ iz Beograda. Autobus baš pun, a naš vodič Vlada Radivojević u svom „pozdravnom govoru“ lepo reče: „Auuu, šta vas je, baš ste svi došli! Vi, kad dođete – dođete, a kad ne dođete, pola vas nema…“. Znamo svi šta je Vlada na svoj vickast način hteo da kaže, a i ne čudimo se što je autobus pun. Kad je u planu penjanje na Stolove uvek se traži „karta više“. Ipak, gledam na sedištu ispred sebe u Mušku Glavu, a s desne strane, učini mi se, prazno mesto. Otkud sad to, pomislih…. U sledećem trenutku ta se Muška Glava naginje prema prozoru i nešto tiho zbori. E, sad je već jasnije, ali ne i dovoljno shvatljivo: vidim malenog dečaka, ljubi ga tata, ali mi ne bi jasno gde su se to oni uputili. Možda da se malo grudvaju, sanjkaju, valjaju u snegu, dok mi „veliki“ prepešačimo naših 20 i nešto kilometara? Pa, dobro, Vuk je mali, nema mu ni pet godina, već će se on i tata Aleksa nekako snaći. Tako sam onda mislila. A, na kraju dana…. Ko je Veliki, i ima li Malih na Vladinim akcijama?

Gnjavimo tako nekih 200 km, sve do Kraljeva, a zatim i Kamenice, odakle krećemo u penjanje. Plan je bio da se pođe iz sela Brezna, ali sneg pada bez prestanka, put je klizav, nedovoljno očišćen, a želju da se o nama i opet priča kao o „zavejanim planinarima“ baš i nemamo. Ima i boljih načina da se za nas čuje, već ćemo neki izabrati. Ovaj put je sve, tako smo odlučili, samo “do nas“; nema izmotavanja po tipu “nije do mene, šta sam ja tu mogao…“.

Po izlasku iz busa odmah uspon, nešto jači, i dobra prilika da iza sebe brzopotezno ostavimo nagomilane frustracije svakodnevice. Uranjamo u maglovito, već poodmaklo jutro. Za divno čudo nije hladno, a nema ni vetra. Snega je sve više, ujednačeno pada, suv je, idealan da se u njega i malo uvaljaš. Sve za dobru fotku! Iskoristićemo prvi zgodan trenutak, negde uz neki nakićeni čempres malo i mi „pasti s nogu“. Inače, kad smo već kod nogu, krećemo se prilično sporo: kao da nam, pored konstantnog uspona, i sve gušća magla pravi neku vrstu otpora. Jasno je da neće biti mnogo pauziranja, jer se valja i spustiti za videla. Jedna od prvih lekcija koje sam naučila kad sam počela da planinarim jeste da gde god se u kratkom zimskom danu na planini nađeš, u pola tri popodne krećeš da se vraćaš. Pa dokle si stigao – stigao si. A, naš cilj za današnji dan je najviši vrh Stolova, Kamarište na 1375 mnv, u narodu zvan i Ravni Sto, verovatno zbog platoa kojim je vrh „zastrt“. Da ga prekrijemo kariranim stolnjakom i nešto malo i prezalogajimo, kako to obično mi planinari i radimo kad se popnemo na neki od vrhova, e, za to baš i nismo bili raspoloženi. Zašto, kako, sve ću lepo objasniti, ali još malo da se vratimo na staze koje su se zvezdasto sa Kamarišta spuštale i kojima smo se polako prema vrhu kretali.

Po izlasku iz jedne šume četinara nailazimo na nekoliko konja, a ubrzo s leve strane ka nama u kasu ide i krdo od njih četrdesetak. Tu kreće i naše ushićenje! Mnogi su se za ovaj trenutak baš pripremili, i iz ranca izvadili jabuke, šargarepe, pomorandže. Ko nije bio dovoljno brz – brži su bili konji, zagnjurivši glave u rastvorene rančeve i pune kese ponuda. Razdragano su njištali i udarali kopitama, sve se vrteći oko nas. Na trenutke je to izgledalo i malo haotično, a u momentu kad se iskeze i brzo u paru krenu da galopiraju – ne baš prijatno. Barem se to meni tako činilo. Premda, ja sam jednog od tih konja pre nekoliko godina baš ovde i uzjahala, ali onda su tu bili i ljudi iz Udruženja ljubitelja konja „Stolovi“ koji brinu o njima, obilaze ih, hrane, timare, i pored tih ljudi sam se osećala sigurno. Rekla bih da su ovi konji na neki način i proslavili Stolove. Jedni kažu da su potpuno divlji, drugi ih karakterišu kao poludivlje. Ipak, nije teško ući u poreklo njihovog bivstvovanja na ovoj planini. Nekada su to bile domaće životinje koje su gazde dovodile leti na ispašu. U međuvremenu su se konji prilagodili surovim uslovima života i ne samo da su opstali, već se njihov broj i uvećava. Među njima i sada ima onih koji su uredno čipovani i zna se ko su im vlasnici. Posebno se za njih čulo u zimu 2012. godine, kada su vladale nezapamćene hladnoće, a hrana im dopremljana helikopterom MUPa. Tada je tu akciju pratila cela Srbija, a verovatno i zemlje u okruženju, jer je sve to izgledalo veoma spektakularno. Konji su pronađeni u dosta dobro kondiciji zbijeni na južnoj padini planine, verovatno se tako branivši od napada gladnih vukova. I ne znamo ko su im sve prirodni neprijatelji, ali očigledno je da na nas, ljude, mogu da računaju. Ne verujem da ovde ima konjokradica, ili možda samo ne znam…

Polako se udaljavamo od krda, ono se vraća svojoj svakodnevici a mi se suočavamo s jakim vetrom i zamrznutim snežnim iglicama. Zbijamo se, sad valja biti na oprezu: magla je značajno smanjila vidljivost, a puteljak koji su nam uprtili planinari „Jelenka“ iz Pančeva je prekriven novim naslagama snega i sad se više u to kao orijentir za put ka vrhu ne možemo osloniti. Pred nama je završni uspon, još nekoliko kilometara uglavnom čistine. Ipak, nailazimo i na nizove bukovog i hrastovog drveća. Ima i četinara, lepo zaselih u belom okruženju: spustili svoja umorna ramena otežala pod teretom snega. Sve to gledamo kroz maglu, najvažnije je da ne izgubimo onog ispred sebe.

Još malo preko kamenja, te ogoljelim grebenom stižemo do najvišeg vrha Stolova, kao što već rekosmo – Kamarišta na 1375 mnv, premda se u literaturi kao najviši vrh uglavnom spominje Usovica. Ko je pogrešio i ko sad treba grešku da ispravi? U svakom slučaju, vrh se uvek obeleži i pauzom za užinu, a i dobrom fotkom, naravno. Ovaj put je vetar toliko jako duvao, vidljivost bila minimalna, okolni vrhovi samo u našoj mašti, te smo skratili naš boravak na najvišoj tački za današnji dan i krenuli da se vraćamo. Povratak je bio relativno brz i blago nezanimljiv, jer malo ko od nas voli da penje i spušta istom stranom. No, dobro, nije to ni tako važno. Kao što rekoh, već ćemo nešto i u današnjom danu pronaći da nas vodi i pruži nam posebno zadovoljstvo i spektakl.

U povratku sam se „zakačila“ za grupu pančevačkih planinara i „prisluškivala“ njihove dogodovštine iz kanjona Brnjice. I nakon nekoliko meseci se o tom zalasku u noćnu avanturu priča: o preskakanju, proklizavanju, upadanju u hladnu vodu… biće da je bilo baš luuuudooo… Tako stigosmo i do jednog natkrivenog odmorišta. Tu sam malo predahnula, „izgubila“ moje pančevačke prijatelje, ali dobila nešto što ću uvek pamtiti: dakle, kad sam na sred grebenskog puteljka ugledala Aleksu i Vuka, odlično raspoložene, rumene, zadovoljne, nisam mogla da ne pokažem ushićenost! Neverovatno dokle su došli otac i sin, i još nas i sačekali, da se tako ojačani zajedno vratimo do Kamenice!

Malo su hodali ispred mene, i prvo sam zapazila Vukove rukavice, odnosno bilo je jasno da su tatine, jer je tata bio golih prstiju. Vuk ih je nosio neverovatno dostojanstveno i vrlo simpatično. Pogledah malo bolje i videh da oca i sina „spaja“ naranđasti konopac. A-joj, pa tek što je to bilo simpatično! Ne pitah Aleksu s kojom idejom je to uradio, te tako mogu samo svoju ovde da izložim: tata je brinuo da malo ne odluta u mislima i tako na trenutak „izgubi“ ideju o detetu koje ide iza njega i, eventualno, proklizava… Hm… kažu da ako za nekoga kažeš da nešto ne može, to u stvari znači da ne možeš ti.. Tako i ova situacija: verovatno sam zamislila kako se ja „otkačim“ dok hodam, pa bih moguće i na dete mogla da zaboravim. Ipak, ne mislim da je tako. Roditelj koji dovodi dete u prirodu, u snežnim uslovima na planinu, sigurna sam da je onaj roditelj koji ima ideju odrastanja i vaspitanja svog deteta na jedan potpuno drugačiji način u odnosu na nešto što je uobičajeno, a u nekoj svojoj izopačenosti čak postalo i prihvatljivo. I, kao što mi kasnije reče tata-Aleksa, on i mama-Sena sad čekaju i treće dete, svoju porodicu su “sklonili” od velegradske džunge i skućili se u Alibunaru, redovno na izlete idu u Deliblatsku peščaru, a za dve-tri godine će svi petoro na planinu. “Sa malim nemam prava na grešku”, reče Aleksa kad sam izrazila svoje divljenje za način na koji je brinuo o detetu u današnjemu danu: ispešačili su kroz igru skoro 15 kilometara, družili se s konjima i srećni i zadovoljni se vratili do autobusa. “Da nije bilo pomoći svih vas, ne bi uspeli”, i to reče Aleksa. To mu verujem, ali da je Vuk – mali.. E, to ne verujem!  A, kakav je doživljaj ovog dana Malog-Velikog Vuka?  Da li je mogao da zna kakva ga avantura čeka? Vuk vuka nije sreo, ali je svoju hrabrost i odvažnost pokazao i mnogima lekciju dao!

I, za kraj, šta rekosmo: ima li malih na Vladinim akcijama?