Da li i vi razgovarate sami sa sobom? Pa, ti razgovori nisu uopšte loši; znaju biti i te kako nadahnuti! Tu se čovek sit ispriča, isposvađa, izljubi, smeje, mrgodi. U mislima tako ponoviš neku situaciju po enti put, prilaziš joj s raznih strana, i, neretko, dođeš i do rešenja problema. Tada ti lice ukrasi osmeh, a korak ti je lakši, poletniji. Onda poželiš da makar delić tog svog unutrašnjeg sveta izneseš na svetlost dana. Da ne ostane u tamo nekim mračnim dubinama i pretvori se u nagomilane nesvarene zalogaje.

Podeli svoju priču, trenutak, dan, s onim ko ti je drag, ko će te saslušati i zagrljajem ohrabriti ili utešiti. Pričaš li pričaš, a glas te vodi dugim, dugim hodnicima. Osvetljavaš ih plamenom sveće, koji se povremeno rasplamsava već pri malo jačem uzdahu, a onda se iznenada ugasi. Kako sveću opet upaliti i postići da ravnomerno i dugo gori? Kako izbalansirati sa svojom spoljašnošću? Možda je ključ baš u tome…