U trećem, “nebu pod oblake” Čiker-danu, sve do Zlatara

U kampu na Zlatiboru nama skoro kao kod kuće. Vrlo prijatna atmosfera, lepa, negovana travica za postavljanje šatora, prateći zidani objekti sasvim korektni, čisti.

Spremni i za treći dan maratona

Sinoć smo se, po završetku drugog maratonskog dana, okupili u trpezariji, uz Sarine palačinke. U pravom trenutku pridružio se i Kuša, nekrunisani Kralj palačinki, čovek nadaleko poznat ne samo po svojoj srčanosti, snažnom duhu, MTB majstorstvu, nesebičnosti, dobrodušnosti. Čovek-vođa, Onaj koji u svakom trenutku bezrezervno voli i podržava, a, ono što posebno volimo kod njega: Kuša je majstor za pravljenje palačinki i knedli! Možda se to nekome čini nevažno, možda i smešno. Takve pozivam da nam se pridruže i prvom prilikom uvere u sve ovo što upravo izgovorih. Šta znači takva podrška u trenucima kad gubiš snagu, kad tražiš motivaciju, kad počinješ nešto novo, i postavljaš sebi brojna pitanja… Mirisi koji dopiru iz Kušine kuhinje obično daju ključne odgovore.  Uz razgovor, smeh, između dve vrele palačinke i opečenih, nestrpljivih prstiju i jezika, upoznajemo nove prijatelje. Tako sam i ja, do kasno u noć, ostala da divanim sa Dragoljubom-Duškom i Dejanom, crnogorskim blogerima. Ne, nisu bila trojica, ali su vredni, i vredeli su mi, i za više. Brano se, verovatno, uspavao, te ga ovaj put nisam računala, ali samo ovaj put… Ipak, zaista mora i da se spava. Noći su nam baš kratke, uvek nam fali sna. 

Radujem se ovom, trećem danu maratona. Znam da je prelazak preko Zlatibora uvek veoma inspirativan. Mnogi iz ekipe nisu ranije bili u ovim krajevima, i posebno sam usmerena na to da pratim njihovu reakciju u susretu s lepotom kojom ćemo biti izloženi. Namerno kažem “izloženi”, jer to su emocije koje se ne mogu sakriti, i svaka mimika, pokret tela, osmeh, gest, sve je to “na izvol´te”, dakle, baš kao u izlogu. Šta sve u današnjem danu imamo u izlogu, i da li sve to imamo i u radnji… Pa, da krenemo! Za razliku od prošle godine, kada smo se u startu vožnje sa Zlatibora poprilično smrzli, i gde sam, dobro se sećam, ispod kacige nosila i potkapu koju inače stavljam pri jesenjim, hladnim vožnjama, ovog je jutra prilično toplo, što će, ispostavilo se kasnije, biti i jedno od obeležja Čiker maratona 2017.

Već u prvim kilometrima vožnje dolazimo do dela sitnomakadamskog puta koji je, reklo bi se, uvek pod vodom. U stvari su to ružne baruštine i ja se obavezno trudim da ih prođem bez posledica, jer nas kasnije, znam, čeka suv teren. Malo mi neobično da ja, koja se redovno uvaljujem u blato Golije, ili ono fruškogorsko, sokolsko, ili pak neko drugo, ništa manje atraktivno, sada treba da objašnjavam zašto sam na startu današnje vožnje u širokom luku zaobilazila ove bare. Simpa je bio komentar koji je dopro do mene: “Šta se ova plaši ovo malo vode, a stalno je gledamo na fotkama u blatu do kolena…”.

Zlatiborska šuma
Zlatiborska šuma
Malo poziranja
Malo poziranja

Nego, gde smo ono stali… Nema stajanja, osim za fotkanje. Vozimo preko zelenih pašnjaka, prelepi žuti i ljubičasti cvetići na sve strane, kravice, konjići, sve je tu. Sa zemljanog terena  prelazimo na makadamski, nižu se kilometri. Upijamo mirise leta, družimo se, smejemo. Sad smo na asfaltu, vozi, vozi, samo vozi, vrućina je već prilično nesnosna, šta bih dala za hladnu kiselu… I, tako, stigosmo i do seoske prodavnice. Opustošili smo frižidere sa hladnim napicima i rafove sa čokoladicama. Zaustavljam Snežu i Zokija, i zajedno nastavljamo vožnju. Skrećemo na uzan travnati puteljak i pedalamo do uzvišenja s prelepim vidikovcem. I odličnim sendvičima. Sendviči nisu deo panorame, već Čiker-užine. Meni je na ovoj zelenoj pauzi bilo baš super, i neizmerno sam uživala.

Nas četiri "grabimo" prema vidikovcu
Nas četiri “grabimo” prema vidikovcu

Pauza za Čiker-užinu

Obrati pažnju na ove koji se penju :-)
Obrati pažnju na ove koji se penju 🙂

Vraćamo se istim uskim džombastim puteljkom, prelazimo na grub makadamski širok put, i dalje kroz šumu. U jednom trenutku mi zazvoni telefon. Znala sam da je nešto važno i da je neko važan. Nađosmo zgodno mesto za pauzu, zajapureni od nesnosne vrućine posedasmo na srušeno deblo, i ja pozvah Luku. Pa da, sve je jasno! Luka misli na nas dok pije hladno pivo u nekoj debeloj ladovini i brine kako se mi kupamo u znoju svome…

Ma, gde me nađe ?!

U stalnoj smo potrazi za vodom i ne propuštamo priliku da dopunimo bidone. I opet smo se zaustavili pored kuće ispred koje vidimo česmu. Na putu stoji i maše nam starica kratke sede kose, krupnih crnih nemirnih očiju. Svraća nas s puta, željna je razgovora. Baka Radojka nam je za nekoliko minuta ispričala sve svoje muke i svoj život. I zaplakala na kraju. Bi joj drago što smo je saslušali.

Susret s bakom Radojkom, koja nas je svraćala na predah i vodu sa česme
Susret s bakom Radojkom, koja nas je svraćala na predah i vodu sa česme

Ali, moramo dalje. Još malo veselja po teškoj makadamskoj nizbrdici, a zatim i kroz blatnjavu šumsku deonicu.

Malo blata nije na odmet
Malo blata nije na odmet

Stižemo do Kokinog Broda i Zlatarskog jezera, nestvarno lepog, smaragdnozelene boje. Nečije bi oči ovde došle do posebnog izražaja. Pauza u kafani s pogledom na jezero, a s leve strane na zemljani uspon, koji vodi “nebu pod oblake”.

Zlatarsko jezero
Zlatarsko jezero

Ovde treba da odlučimo da li da krenemo u brdo, nekih 14 km, ili asfaltom do Nove Varoši. Pitam za savet Goluba, glavnog i odgovornog u organizaciji maratona. Golub, kojem nikad ništa nije problem, i sve mu je uvek ok, ovaj put kaže: “Žestoko je to penjanje, ni malo lako, ali smo ga ubacili u trek da bi izbegli magistralu”. Eeee, kad Golub kaže da je nešto “žestoko penjanje”… Za prolazak desetak kilometara magistralom obezbežena je policijska pratnja, ali smo Sneža i ja bile nestrpljive, i krenusmo same. Vrlo brzo naišle smo na zaustavljenu kolonu automobila, skoro do Nove Varoši. Zbog saobraćajnog udesa u. toku je bio uviđaj, ali su nas pustili da prođemo. Usput su nas nestrpljivi putnici pozdravljali, a neki i stopirali. Dok smo stajali pored jedne česme i pili vodu sustigli su nas Neša i Zoran, a posle smo i mi sustigli neke naše MTB prijatelje. I, tako smo, nekako svečano ušli u grad na obroncima Zlatara, uložili još jedan napor i popeli se do hotela “Panorama”. Tu nam je, tradicionalno, obezbeđen smeštaj, što u samom hotelu, što u improvizovanom kampu na livadici pored. Ostatak dana i večeri prošao je u prepričavanju zgoda i nezgoda s današnje vožnje, posebno onih maratonaca koji su se peli tim putem “nebu pod oblake”. Dosta za danas. Sutra je novi dan.

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone