Ramska nas je tvrđava ispratila, Dunav nas je gledao, peščara nas je vodila: Idemo dalje, Život zove!

Kamen koji se kotrlja niz planinu zaustaviće se tek kad dođe do njenog podnožja. Jaka je to sila, skoro pa nezaustavljiva. Nekad povuče za sobom još neki kamenčić, grumen zemlje, busen trave. Dok dođe do dna mnogo se toga nakupi, više ni ne liči na onaj kamen koji se obrušio s vrha. Kako sad ići dalje? Koliko tako stajati u mestu? Ko je taj ko određuje vreme koje nam je potrebno da se trgnemo, otresemo sa sebe deo teškog bremena, hrabro se suočimo s nevoljama koje su nas prikovale za jednu tačku? Kako da znamo od čega krenuti, i kako se ponovo popeti?

Dunav kod Rama
Dunav kod Rama, uz vikend-naselje
Školjke na obali Dunava
Školjke na obali Dunava

Reka. Raširila se pred nama kao simbol i života i smrti. Ona stvara i razara. Reka koja navodi na razmišljanje. Možda baš odavde krenuti… Sa obale Dunava. I, nije slučajno što smo Goran i ja prvog januara 2018., na dan kada se sve broji iznova, a u stvari je nastavak već započetog, odlučili da dođemo u Ram. Sve smo dobro isplanirali, sve željeno uklopili: svečanost još jednog početka, oda životu, poklonjenje smrti, harizmatična reka, školjke koje se sedefasto prelamaju na rasipnoj svetlosti, tvrđava kao simbol stasitosti i moći, mirno seoce utihnulo u kratkom zimskom danu, peščane dine po kojima fino proklizavamo a pogled nam se gubi u nasuprotnim obalama nadvijenim nad Dunavom poput morskih hridi. Da, savršeno smo se pronašli u ovom danu, i hoćemo da uhvatimo svaki njegov dašak.

Skela u Ramu, koja vodi na drugu stranu Dunava, u Banatsku Palanku
Skela u Ramu, koja vodi na drugu stranu Dunava, u Banatsku Palanku
Spomenik braniocima Stiga u 1915. godini
Spomenik braniocima Stiga u 1915. godini
Kafana u Ramu "Kod tvrđave": na brežuljku iznad je Ramska tvrđava
Kafana u Ramu “Kod tvrđave”: na brežuljku iznad je Ramska tvrđava
Putokazi u Ramu
Putokazi u Ramu

U Ramu sam po ko zna koji put. I, koliko god puta dolazila, uvek ću se vraćati na moj prvi susret s ovim ljupkim mestašcetom u Braničevskom okrugu, udaljenim nekih 15ak kilometara od Velikog Gradišta. Ja i sada slutim tišinu koja je tada vladala, potpun mir, samo sporadično lavež pasa, vidim ogromne gastarbajterske kuće, ali prazne, blagu uzbrdicu, poduži asfaltni spust biciklom, i nenadan susretom s rekom i njenom veličanstvenošću. Ogrnuti plaštem nečeg novog, dotad nedodirnutog, nismo primetili obrise tvrđave koja se izvila na litici iznad Dunava. Tada je našu pažnju zaokupila skela koja je spajala dve obale: s jedne je strane Ram, a s druge Banatska Palanka, evo, izvolite, tri puta dnevno, pa ako se uklopite.. Kažu da je to doživljaj za pamćenje, jer, kada se nađeš otprilike na pola puta, utoneš ili u omaglicu koja se diže nad rekom, ili u pufnaste bele oblake koji te natkriljuju, ili, možda i najverovatnije, u svoje misli, u svoj nespokoj. I tražiš izlaz.

Ramska tvrđava u rekonstrukciji
Ramska tvrđava u rekonstrukciji

Mi smo sada na brežuljku, nedaleko od pristaništa, i tražimo ulaz u Ramsku tvrđavu. Da to ne bude bilo kakav brežuljak, i neka tamo tvrđava, evo šta kaže i jedna od legendi ovog kraja: U potrazi za mestom gde će da sagradi svoj dom, Romulov mlađi brat Rem naišao je na ovu prelepu visoravan, i opčinjen onim što su njegove oči obuhvatile gledajući u rečno prostranstvo, odlučio da se ovde zaustavi. Današnja istraživanja kažu da se Ram u istoriji prvi put spominje u XII veku, a da je u XV po nalogu sultana Bajazita II tu podignuta tvrđava, kao važno uporište turske odbrambene linije prema Ugarskoj. Inače, prve detaljnije opise Ramske tvrđave ostavio je turski putopisac iz XVII veka, Evlija Čelebija, koji je tokom svojih putovanja obišao celo Osmansko carstvo koje se prostiralo na tri kontinenta. U svojoj knjizi od 10 tomova „Sejahatnama“ umnogome se bavio i srpskim gradovima. Već sami naslovi njegovih priča su mi pobudili radoznalost i pažnju: Opis Beograda, Putovanje iz Beograda u Ugarsku, Putovanje u vilajet Dubrovnik, O svrgnuću Melek Ahmed-paše s Bosanskog ejaleta, … Opis Meke i Medine, … Paaa, šta da kažem, volela bih da pročitam makar deo toga.

Po odlasku Turaka sa ovih prostora tvrđava je umnogome propala, ali je pre nekoliko godina započeta njena obnova. Istovremeno se radi i na arheološkim istraživanjima, tako da će se ovde, verujem, rekonstruisati mnoge životne priče. Već znam da je unutar bedema pronađena prostorija opasana zidinama debljine tri metra, koja je najverovatnije bila grobnica, ali za sada nema više detalja.

Tvrđava Ram
Tvrđava Ram, podignuta u XV veku

Tvrđava Ram

Tvrđava Ram
Pogled iz Ramske tvrđave na Dunav
Ramska crkva nalazi se u okviru nekadašnjeg karavan-saraja (ili karavanske stanice - mesta za konačište učesnika karavana)
Ramska crkva nalazi se u okviru nekadašnjeg karavan-saraja (ili karavanske stanice – mesta za konačište učesnika karavana)

Da se vratim na stazu kojom idemo ka tvrđavi. U stvari je to prilaz od reke, koji nije uređen, ali je moguć. Mene nešto boli koleno, pa se oslanjam malo više na planinarske štapove. Goran grabi sigurnim koracima i evo nas ubrzo među zidinama u rekonstrukciji. Skele su na sve strane, i ima tu još mnogo posla. Mene najviše intrigira deo koji je doslovce iznad Dunava, i tu sam se najviše i zadržala. Ipak, s obzirom da naše pešačenje nije ni započeto, a planirano je nekih dvadesetak kilometara, uskoro smo se i odvojili od tvrđave. Sad idemo zemljanom stazom pored reke, a, vidim, tuda ide i Dunavska biciklistička ruta EuroVelo 6, tj jedan njen deo kroz Srbiju. Malo docnije nailazimo i na oznaku za EuroVelo 13, biciklističku rutu koja u ovom delu ide obalom Dunava i prati liniju razdvajanja nekadašnjeg istočnog i zapadnog bloka, tzv liniju „Gvozdene zavese“. Ruta je duga oko 10.000 km i spaja Skandinaviju i Crno more. Jasno je da ću se ovde i opet vratiti, ovaj put biciklom.

Dine Ramsko-Zatonjske peščare
Dine Ramsko-Zatonjske peščare

Sad se polako odvajamo od reke i penjemo po peskovitim dinama, sve do brda Gorica, na nekih 262 mnv. Eto, posle Subotičke peščare, već nakon nekoliko dana još jedna peščara, ovaj put Ramsko-Zatonjska, formirana nanosima Dunava, i poprilično obrasla vegetacijom. Znala sam kakva nas lepota čeka, i da treba svako malo zastati i uživati. Dakle, pogled koji nam se pružao prema nasuprotnoj, rumunskoj obali, i ušću Nere u Dunav, bio je veličanstven, valjalo ga je doživeti potpuno nesputano, bez ikakvih drugih misli i opterećenja, samo slobodno, kao da se prepuštaš vodi koja se fino mreška. Uroniš među njene talase i pretvoriš se u beličastu penu koja se od njih pravi. Oštar vetar koji prelazi otvorenim prostranstvom na vreme će te trgnuti i neće ti dozvoliti da previše utoneš. Preostaje ti da svoj put nastaviš glasno uzdišući, razmišljajući o još jednoj prilici koju ti je život ponudio i koju ćeš iskoristiti za neki novi korak i još veći napredak. Mnogo je zagonetki pred tobom, i jedna strana tvog bića će se upustiti u nova istraživanja, dok ćeš drugu, onu tihu, osetljivu, zarobiti među talasima reke ili u depresijama između dina.


Dan je kao izmišljen za razmišljanje i sanjarenje. Povremeno zalazimo u pojas šume četinara, sve je više peska, sve vreme hodamo, nemamo potrebu za predahom. Ima tu neka sila koja te vodi dalje, koja te hrabri i osnažuje. Ipak, na jednom utabanom peščanom proplanku, s pogledom na umirujući Dunav, napravili smo kratku pauzu, iz sebične potrebe za zadržavanjem trenutka. Dunav nismo mogli da zadržimo, on svoj put ne prekida. Spuštamo se opet do reke, koraci nam upadaju u dublje peskovite nanose, nadvijaju nas stometraške dine, skupljamo pužiće i divimo se školjkicama. Svaku priliku da što više priđemo reci i te kako koristimo. Sad smo i seli na jedno oboreno deblo, zagledani u tajnovite dubine koje nam se tako bestidno nude. Šta li od nas očekuju, da li prepoznaju iskušenje kojem smo izloženi? Utonuli smo u tišinu trenutka, baš kao što je i priroda utihnula u ovom zimskom danu. Proći ćemo kroz još mnogo slatkih i gorkih voda na putu koji nam predstoji. Sve dobro i sve loše spojiće se u jedno, kao što se i sve dobro i loše spaja u nama samima, i pravi od nas One Koji Putuju.

Skela u Ramu

Na današnjem putu mi smo uskoro došli i do naše polazne, ujedno i završne tačke, do Rama, prošavši još jednom kroz uspavano vikend-naselje, i pored ribarskih čamaca, mahom potopljenih. Iz naše nas je zanesenosti trgnuo veseo lavaž seoskog psa. Skela se polako odvajala od obale i otiskivala ka pučini. Još smo malo stajali gledajući je kako se sve više udaljuje, a onda se okrenuli našoj stvarnosti.

Po povratku u Beograd i dalje sam vapila za bezvremenom tišinom u kojoj sam dobar deo dana nesputano uživala. Njeno blagodarno dejstvo, znam, neće dugo trajati, ali neće ni nedostajati, jer ćemo prvu priliku da iskoristimo i ponovo se otisnemo na neke nove puteve. Mnogo je još toga nedoživljenog i neistraženog, i treba mu, bezrezervno, krenuti u susret. U našim radovanjima i ljubavima uvek će biti mesta i za one koji više telesno nisu s nama, ali duhom i u mislima uvek.  Idemo dalje, Život zove.

Ovu priču posvećujem nedavno preminulom Goranovom ocu.

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone

2 Comments

  1. Emira, Predivna osecajna prica,prelepe fotografije sa fascinantnog prostora u kome i sam zivim i radim.Vama i vasem pratiocu Goranu zelim da i dalje nastavite sa vasim putesevstvijima jer vi to fenomenalno radite,osecajno dozivljavate i sa ljubavlju prenosite.Sledeci put kada vas put bude naneo u ovaj maleni Ram,potrazite cika Ziku skeledzije da vas dedaljnije upoznam sa sa bogatom i burnom istorijom ovog prostora,sedeci pri tom na terasi kafane Kod tvrdjave i posmatrajuci zalazak sunca pre nego sto ode na pocinak u plamtece vodene prostore Dunava.

  2. Emira Miličević says:

    Mnogo Vam, mnogo hvala, čika Žiko!! Evo nas čim malo otopli i budu duži dani, odavno nam je želja da se “prebacimo” na drugu stranu Dunava i doživimo još nešto novo, drugačije!
    Hvala, i svako dobro!

Comments are closed.