Nije fatamorgana, to su Čikerovci “glavom u malinama”, u svom drugom maraton danu: od Ovčar Banje, do Zlatibora

Upeklo od ranog jutra, ali raspoloženje maratonaca osvežavajuće i očaravajuće. Prepričavamo dogodovštine od juče, neki i od noćas, a radilo se (ma vidi ti to!) i pred zoru. Bilo je problema u smeštaju, tj uglavnom smo bili bez tople vode, malo su se svi ti domaćini „pravili Toše“, ali sve je to bilo podnošljivo. Svašta ovaj narod može da istrpi, to već znamo, neka neko kaže jedan dobar razlog da sve bude potaman. Pih, samo bi se previše opustili, i, ne daj Bože, razmazili!

Polazak iz Ovčar Banje, u drugi Čiker-maratonski dan
Polazak iz Ovčar Banje, u drugi Čiker-maratonski dan
Sara, lepa i neustrašiva
Sara, lepa i neustrašiva
Stara prevodnica preko Morave
Stara prevodnica preko Morave

U drugom smo danu Čiker MTB maratona 2016, jun, 27. Krenuli iz Ovčar Banje, sve pored Morave, pa preko stare prevodnice, čija su gvozdena vrata otvorena tog dana samo za naš prelazak na drugu stranu. Bio je to baš atraktivan komadićak današnjeg kolača. Kao i obično, ne bilo uroka, ostala sam na začelju kolone, da sve to fotografišem s malo veće razdaljine. Naše pedalanje nastavljamo uskom zemljanom stazom, delimično zaraslom u travu, a sve prateći reku. Svi nešto jure, malo ko stane da upije tu lepotu. Ispred mene je Neša, i on voli da zaustavi trenutak, povremeno „poteže“ fotoaparat i tako postajemo saučesnici u ovoj raboti.

Puteljak koji sve vrme “prati” Moravu
Prolazimo i pored starog železničkog mosta preko Morave
Prolazimo i pored starog železničkog mosta preko Morave
Ovakvi su prizori česti

Pomoć u šumi

Mnogo je vode na puteljku, povremeno upadamo i u blato, ali ništa neobično za MTB vozače. Konfiguracija tla malo zahtevnija, ali samim tim i zanimljivija, ne bih rekla i opasnija. Ipak, odluka je da se odvojimo od Morave, te se tako nađosmo na jednom baš jakom usponu, ali kroz prelepu šumicu. Zastanem da predahnem, pogledam unazad, sve vreme nas prati Čiker vozilo – tehnička podrška, sad se i oni bore s nezgodnim metrima. Lep je osećaj da u svakom trenutku možeš da računaš na pomoć, i tehničku i ljudsku. Da moja prva Čiker-godina, 2013., nije protekla u atmosferi zajedništva, prijateljstva, bezrezervne podrške i pomoći, sigurno ne bih ni pomislila da ponovo dođem na ovaj Maraton. Zato me sad evo, s ostalima, na izlazu iz šumice, a ubrzo opet i na brisanom prostoru. Lepota na sve strane, a maline su u punom zrenju. Sunce nemilice prži, traži se zaklon barem na minut-dva. Sada smo na asfaltnoj deonici, na putu za Požegu. Pred gradićem širok ravan put, ne mogu da odolim osećaju slobode, te u naletu dobrih vibracija vozim sve brže. Ispred mene je dosta biciklista, pretičem jednog po jednog, sve džentlmeni, simpatična im ta moja eksplozivnost. Ali, u jednom trenutku Njih Trojica ubrzavaju baš kad sam prolazila pored njih, a u susret mi ide auto. Zluradi smeh jednog od tih „muškarčina“ sam baš zapamtila! Ali sam ih i oduvala da se sve prašilo! Jupi-jeeeeeee!! I, šta još.. Hvala im, što se mene tiče, predstavili su se u svom najboljem izdanju.

“Hvatamo” hladovinu
Požega, i rashlađivanje u fontani

Ulazimo u Požegu, užina nas čeka na lepom gradskom trgu. Bili su to najlošiji sendviči u istoriji Čikera, ali nisu nam pokvarili raspoloženje. Zato je hlađenje u fontani bilo baš dobro, a zatim i susret s mojim dragim Slavicom i Darkom, koji su, uprkos sad već skoro pa nesnosnoj vrućini, došli da me vide u njihovoj Požegi.  

Nastavljamo vožnju, s desna pratimo železničku prugu, spuštamo se do podvožnjaka i prelazimo na drugu stranu. Bilo je i onih koji su imali svoj pravac kretanja, malo teži, odozgo, preko pruge, kroz visoku suvu travu, sve praćeno našim smehom. Dalje ide kao u pesmi – Tri livade, tri livade, nigde hlada nema,… Ali, šta je to? Fatamargona? Maline? Jeeee… Kuša s malinama!! Njam, njam, kako je dobro bilo, „zaitali“ smo iz gajbice i levom i desnom…

Kuša i maline… Kao iz najlepše priče

Brčkanje u Rzavu

Još jedan dug uspon, velika vrućina, radost zbog izvora pored puta, opet vožnja pored reke i traženje načina da se spustimo do lepog Rzava. Ko traži, taj i nađe, te nas nekolicina siđosmo do drhtavih rashlađujućih kapi, i potom jednog po jednog svraćali na osveženje. Niko se nije otimao, verujte mi na reč. Mnogo smeha, pršte osmesi i kapljice reke na sve strane, ali mora se dalje. Prognoza za popodne za zlatiborsku regiju nam nije išla na ruku, valjalo je malo požuriti da izbegnemo pljuskove koji su najavljeni. Izlazimo na asfalt, krećemo u spust, baš smo se zaleteli, s leve strane puta krajičkom oka vidimo kamion i radnike pored, ali ne zastajkujemo, inercija nas vodi. Zaustavlja nas prodoran zvižduk, i mi vidimo „jednog od nas“, Dragana iz Vrnjačke Banje, koji nas vraća na skretanje na desno, a koje je bilo obeleženo žutom strelicom, znakom koji treba da pratimo, ali se nije videla jer ju je prekrio kamion. Desilo se, tako, da su mnogi greškom produžili. Legenda kaže da su u vremenu koje je usledilo neki biciklisti viđeni kako stražnjicom i s biciklom pod miškom izlaze iz autobusa, a neki i iz kombija, ne bi li se vratili na raskrsnicu, odakle su, već poprilično pokisli, nastavili vožnju.

Mesto na kojem je malo falilo, pa da promašimo skretanje
Zlatibor pod prvm kišnim kapima

Od raskrsnice i čuvenog kamiona-diverzanta, iliti lica koje kvari slogu, kreće uspon, ali počinje i grmljavina. Najpre sporadična, potmula, a onda nebo počinje da se zatvara, da nas opkoljava sa svih strana, i mi se vrlo brzo nađosmo pod teškim kapima kiše i u naletima vetra. Tu sam se ja borila s mojom novom protukišnom pelerinom, bila je to prava borba protiv zamišljenog neprijatelja: kabanica se uspinjala, otimala, širila na sve strane, sve je radila, samo ne ono što je i trebalo: da me zaštiti od kiše i vetra. Goran je blago popizdio zbog tog prizora, a pogotovo kad je video da još pokušavam i da fotkam…

Goran i Milanče "na zadatku"
Goran i Milanče “na zadatku”

Bila sam najgora od sve dece, ali to već znamo. Sledi još nekoliko kilometara vožnje u prilično nezahvalnim uslovima, i, konačno, stižemo do naše odrednice za taj dan – zlatiborskog kampa. Kiša ubrzo prestaje, kako to već biva, nebo je prošarano najčistijim duginim bojama, i kao da se zlatna nit provlači kroz lake oblačne slojeve. Pa, na Zlatiboru smo, zar ne?! Kuhinja u kampu je odlično opremljena, a Rajko, vozač logistika-džipa, bio je vredan i ceo dan skupljao pečurke, Milan ih je pripremio na neki svoj način, a Zemo i ja smo ih reklamirali i pozivali na druženje. Velika Milka kod Ježe, Voje i Kuma Šice. Lepa noć nad Zlatiborom.

Sutra je novi dan.

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone