Navedi vodu na svoju vodenicu, i dođi u Melnicu

A, možda je bilo i malo magije?

Danima je kiša padala nesmanjenom žestinom. Ogromna vlaga, magla, hladno je, ružno i tužno. Pa, to je normalno za novembar, reći ćete. Verovatno i jeste, ali je normalno i da malo prestane, da se zemlja prosuši, da na granama ostane još po koji šareni listić, da se oblaci malo raziđu, da…. Pa, eto, priznajem, poželela sam lepu nedelju, bez kiše, ili, ako baš hoćete, „navodila sam vodu na svoju vodenicu“!

I, kiša prestade, dunu i neki vetar, malo prosušio zemunske ulice, možda i homoljske stazice? U iščekivanju lepog, i ja se našla u autobusu koji je planinare Vlade Radivojevića poveo u novu avanturu.

Šuma Homoljskih planina
Šuma Homoljskih planina

Homoljske planine obiluju živopisnim predelima, šumama, vrtačama, planinskim rečicima, raskošnim pašnjacima. Odakle god krenuli, nećemo pogrešiti, i dokle god stigli, uvek ćemo doći po još. Ovog nedeljnog jutra, 19. novembra 2017., naše pešačenje je započelo nekih desetak kilometara od Petrovca na Mlavi, u selu Melnica. Selo je smešteno u dolini Melničke reke, na oko 220 m nadmorske visine. Ime je dobilo po nekadašnjim brojnim meljanicama – vodenicama. Sada ovde više ni jedna vodenica nije u funkciji; poslednja je svoju bitku s vremenom izgubila pre 40 godina, a bila je vlasništvo vlaškog junaka, vojvode iz Prvog srpskog ustanka, Paulja Matejića. Sad ćemo i mi malo da krenemo da se junačimo, jer nam je Vlada najavio nekih 23 kilometra i oko 1000 visinaca. Vodu je „zamutio“ Neša, tj. idemo po treku koji je on pravio, pa baš da vidimo kako ćemo se provesti! Trnja sigurno još ima, bosi nismo, tako da su realne šanse da se super provedemo!

Eto, krenuli. A, odmah i blato. Malo proklizavamo, sve vreme smo u penjanju, ali nije nam ništa teško. Dan je izvanredno miran, tih, bez vetra, nije hladno. Staze su prekrivene vlažnim lišćem. Smenjuju se ogoljele grane hrasta i bukve, sa onima u najlepšoj raskoši. Korak po korak, hodaš u paru, ili sam, razgovaraš s nekim, ili si u svojim mislima. Pa, i tada si „sa nekim“, ne bih ja tu priču ni malo omalovažila, ipak su to trenuci kada se najiskrenije i najopuštenije prepuštaš svojim najdubljim emocijama, i skrivenim mislima. U tome smo stigli i do Štubeja, najvišeg vrha Homoljskih planina, na 940 mnv.

Pogled sa Štubeja na Homolje
Pogled sa Štubeja na Homolje
Družina Radivojevićevih planinara
Družina Radivojevićevih planinara
A, sad malo ja
A, sad malo ja

Konačno sam se trgla iz zamišljenosti, čak sam i Peđu prepoznala, iz drugog ili trećeg pokušaja, nisam sigurna. Rekao mi je: „E, dobro je, „vratila si se“!“ Vratila se, taman da kušam pitu-zeljanicu, koju obavezno pravim pred pešačku akciju, i da malo fotkam. Ubrzo, Vlada daje znak za nastavak akcije, i dok otpijam gutljam vode posle fine užine, planinari, već u koloni, ulaze i polako „nestaju“ u hrastovoj šumi.

Na ulasku u šumu
U šumi Homoljskih planina
U šumi

Iz ovog smo pravca došli
Iz ovog smo pravca došli

Tu nas je čekao jedan lep spust, a zatim izlazak na prostranu livadu. I dalje je nestvarno mirno, priroda se sprema za dug zimski san. Ipak, da li će se zaista samo tako pustiti, i prepustiti, da li će, prosto, leći, i zadremati? Neće se ni malo otimati? Neće poželeti malo raskalašnog skakutanja po krevetu od crvene zemlje, ispod plavetnog svoda, pod škiljavom svetlošću jesenjeg sunca? Kakav je to san, a da ne legneš zajapurenih obraza, s rukama punim plamtećeg lišća? I priroda ima svoje rituale, i ja sam sada u stanju iščekivanja. Nadam se nekoj magiji. Ovo su Homoljske planine, i ovde vlada vlaška. Kažu da je dolazak u ove krajeve uglavnom vezan za čini one ljubavne magije: ili želiš da se povežeš s nekim, ili da se razvežeš, ili da nekoga vežeš za sebe, ili…. Ne znam da li je to baš tako, ali istina je da se razvezivanje jednog nevaljalog učkura na planinarskim pantalonama pretvorilo u smehotresan poduhvat. Na ovaj se magični čin osmelio jedan junak, pa smo mogli dalje.

To dalje je konačno ispunilo i moje sanje! Našli smo se na livadi preplavljenoj beskonačnim nizom prelivajućih boja: žuta, narandžasta, crvena, zelena, ljubičasta… Kao da smo u sred muzičke lestvice: možda bi, ako samo malo zastanemo, i zaustavimo disanje, možda bi čuli najlepšu pesmu livade u kasnu jesen… Ja je još nikad nisam čula, ali, sva ushićena, pokušavam da je zamislim. Uživam! Neizmerno uživam! Ovo je za mene magija, ovo je ljubav, vezala me za sva vremena, od ovoga nema odbrane, od ovoga se ne odvezuje!

Ali, ima smiraja. Prolaskom kroz još jednu šumu, i prelaskom preko rečice, i strasti su se malo stišale. Dan se bliži kraju, a naše zadovoljstvo je sada na vrhuncu. I, opet smo uspeli, još jednom svoje snove pretvorili u javu. Pa, šta mislite, da li je bilo magije? I, da li ćemo doći po još?

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone