Moji počeci mtb igrarija i freebiking kao dobar putokaz

Ako mi verujete, ko vam je kriv, ali ja ipak govorim samo istinu! Ovo je priča o tome, kako me je niz neobičnih događaja i odluka doveo do toga, da je sada, sasvim obično, moj život, sasvim normalno, satkan od biciklističkih i pešačkih, brdsko-planinskih akcija…

Oktobar 2012., “prelistavam” jedan biciklistički sajt, ne znam kako odabran, pošto odavno više ne verujem u slučajnosti. U očima mi vatromet boja, preda mnom najlepši prizori Golije u jesenjem ruhu. Podno raskošnih krošnji, na šumskim puteljcima, osunčanim proplancima, sitne čudne figurice. Ljudi na biciklima. Šta li rade tamo?! Otkud su se stvorili?! Kao lego-čovečuljci, nehajno raspoređeni, a opet, prate neki prirodni sled…

Golija
Od Golije je sve počelo…
Golija u jesen
Boje su te koje okrepljuju

Kako sam tada malo znala o biciklizmu! Niti čula niti razmišljala o tome da se bicikl vozi i po planinskim vrletima, pored vrtača, preko livada i pašnjaka! Zapamtila sam dobro uzdah oduševljenja koji mi se oteo u trenutku kada sam pomislila, a ubrzo i naglas izgovorila: “Želim da upoznam ove ljude”! Da, baš tako je bilo! Nisam rekla da želim da idem na Goliju, da želim da vozim bicikl van asfaltnog puta, nisam rekla da hoću da omirišem zemlju prekrivenu jesenjenom maglom…. Ne! Rekla sam, baš kako ste čuli: “Želim da upoznam Te Ljude”! Znala sam da su drugačiji! Znala sam da ih vode neobjašnjivi unutarnji porivi, kroz koje se, u dodiru s planinskim potocima, opalim lišćem, stenama koje gospodare prostranstvom, granama kroz koje se provlače, vraćaju pravim životnim vrednostima.  

Petrovaradinska tvrđava
Prvi put s freebikerima

Narednih nekoliko dana nisu učinili da moje oduševljenje i radoznalnost splasnu. Naprotiv. U međuvremenu sam prikupila pregršt informacija i silno sam želela da upoznam freebikere. Da, tako su se nazvali, a sajt na kojem sam dolazila do podataka o njima I njihovim akcijama, je freebiking. Nije prošlo mnogo, na “Ciklo berzi” je osvanuo poziv freebikera na druženje na Fruškoj Gori. Jess! To je to! Kad nešto silno želiš, kada o tome sanjaš, nađeš način da to i ostvariš! Ja sam svoje misli i želje dobro uobličila i bila sam na pragu novog poglavlja u svom životu! Tako je! Potpuno novog poglavlja! Kao i obično, godinama ranije sam se, i nesvesno, u to ugurkivala. U momentu kada se želja iskristalisala, pojavio se i put koji me vodio do njenog ostvarenja! Sada nikako ne želim da to bude slepa ulica. Ne može da bude! Previše sam silno želela nešto tako lepo i snažno! I, od sada ću, kako znam i umem, tražiti nove staze i puteljke, i pretvarati ih u one koje vode u još nesanjane doživljaje! 

Ukupno 22 - sjajan broj (dvojica su nam se priključila na FG). Foto: Igor Bardić-Barda
Ukupno 22 – sjajan broj (dvojica su nam se priključila na FG). Foto: Igor Bardić-Barda

Evo nas u Novom Sadu. Maglovito, prohladno novembarsko jutro. Mnogo novih lica, raspoloženih, zadovoljnih. Bicikli širokih guma, čudne geometrije. Ja sa hiljadu neizgovorenih pitanja. Da sam ih tada i postavila, verujem da bi svi pobegli od mene. “Jel ova došla da nas smara, šta će žena na freebiking brodu…”. A, progovorila sam u trenutku kad smo prelazili preko kaldrmom popločane ulice. Novo i neobično iskustvo. Kako li se sad tu vozi… Logika mi je govorila da sigurno ima neki već oproban način, a ista ta logika mi je govorila da sam u društvu najboljih i da će mi svako od njih bezrezervno pomoći. Svi su spremno jurnuli preko kaldrme, a ja sam se zajedno s mojim Plavim Dečkom drmusala sve u šesnaest. S moje desne strane vozio je Polar. Pitam ga: Kako se ovde vozi? Spremno mi je odgovorio, sve je zvučalo tako jednostavno, i uspela ja nekako da prevalim te straaaašne kaldrmisane metre. Hvala, Polar! Toga se često setim i spomenem.

Dalje nas je Barda vodio u upoznavanje katakombi Petrovaradinske tvrđave. Dan je kratak, kasnojesenji, malo smo se promuvali tim podzemnim kanalima.

Ulaz u katakombe Petrovaradinske tvrđave
Petrovaradinska tvrđava – ulaz u katakombe

Vidim, deo ekipe je već ovde bio, i osetih silno uzbuđenje što sam s ljudima koji su toliko toga iskusili, i od kojih mogu mnogo da naučim. A, gde sam ja bila sve ove godine? Zurila u vodu i mislila da se tako prelazi more… Uh…

Neke izgledaju ovako... Foto: Igor Bardić-Barda
Neke od katakombi izgledaju ovako… Foto: Igor Bardić-Barda

Postepeno se odvajamo od velelepnih starih zidina. Idući dalje, ka grebenu Fruške gore, još neko vreme mi u ušima odzvanja jedna od legendi vezanih za nastanak imena Petrovaradinske tvrđave. Mistična, a kakva drugačije, legenda kaže da je nekada davno ovde živeo pastir po imenu Petar. Jednog mu se dana javio đavo i ponudio ogromno bogatstvo u zamenu za ono najvrednije što ima u kući. Petar je bio siromašan i mislio je da nema šta da izgubi. Ali, Petrova žena je bila trudna. Rodila je devojčicu, i kada je ona odrasla, đavo je došao po nju i odveo je. Tako je Petar izgubio svoje najveće bogatstvo. Veruje se da je devojčica u tajnoj crkvi, koja se nalazi negde u neistraženim tunelima Petrovaradinske tvrđave… Na mađarskom, ime tvrđave znači “Onaj koji čeka”.. Možda Petar još uvek negde čeka svoju ćerku….

Da li je 5 do 12, ili je minut do 11?… Foto: Barda

Nastavljamo vožnju, misli mi se bistre, sada sam u potpunosti okrenuta predelima kroz koje prolazimo i ljudima s kojima sam. Prvi put sam na vidikovcu kod Ksene. Tu smo hteli i pauzu da napravimo, ali smo izazvali gnev gazde i, naravno, odustali.

Na vidikovcu Ksena
Freebikeri na vidikovcu Ksena. Foto: Igor Bardić-Barda

Zašto je gazda bio tako neprijatan, nije ni važno. Ljudi s kojima sam provela dan bili su, ispred svega, druželjubivi i srdačni, ni u jednom trenutku nestrpljivi niti netrpeljivi. Kao Vitezovi Okruglog Stola, ponašali su se u maniru: Svi za jednoga, jedan za sve! Jer, kada se ono tvoje iskonsko Ja poveže sa spoljnim nadražajima, koji te magnetski i zdravo privlače, desi se ljubav, koja čini čuda! To, što smo mi, ljudi, nesrećno skloni da olako prelazimo preko svojih uspeha, a u prvi plan stavljamo ono što nemamo, u čemu nismo uspeli… Eh, sve smo to mi…

Završili vožnju, a druženje produžavamo u Novom Sadu, uz pivo i još malo razgovora.

… dok konjica odmara… Foto: Barda

Tada sam čula i za Kušu, za decembarsko freebrtanje na Rtnju, za…. Mnogo mi se toga taj dan otvorilo. I, zaista, “Život je kao truba: Ako u nju ne duvaš, iz nje neće ništa ni izaći”! 

Pozdrav, do nekog narednog susreta sa vama….

 

Podelite...Share on Facebook32Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone