Moje prvo planinarenje i Rtanj, kao nova mera za strast

Dva dana posle planiranog “Smaka sveta”, ja na Rtnju, s novim pogledom na taj isti svet! A, bilo je to 23. decembra 2012. godine.

Putnik koji je krenuo na put, a nije poneo neku važnu stvar sa sobom, nema drugog izbora nego da je nabavi na samom putu. Ja sam tog hladnog decembarskog jutra ponela sa sobom dobro raspoloženje, silnu želju za novim ostvarenjima, novu opremu, solidnu fizičku kondiciju, ali sam  mnogo toga dobila i na samom putu.  Spremila sam se za jedan potpuno drugačiji izaov: za moje prvo planinarenje. Ideja je rođena mesec dana ranije, kada smo Goran i ja na Fruškoj Gori upoznali fribajkere, ljude koji voze bicikle po šumama i planinama. Tada smo se i prvi put oprobali u MTB biciklizmu. Iz tog lepog novembarskog dana proistekla su ne samo nova poznanstva, već i želja da se oprobamo i u planinarenju.

Poslednje pripreme za penjanje na Rtanj
Poslednje pripreme za penjanje na Rtanj

I, tako, krenuli Goran, Luka i ja u 6 izjutra iz Beograda, srećno i brzo stigli do  motela “Balašević”, pored samog puta Paraćin-Zaječar, nekih 200tinjak kilometara od Beograda. Tu je bilo mesta okupljanja. Poznata, draga lica, ali i neki novi ljudi, dobra energija, opipljiva: dovoljno je samo pružiti ruku, počinju da se nižu te Važne Stvari, stvara se niska najplemenitih bisera… Polako krećemo, pohodimo Rtanj. Penjem se „stopalo u stopalo“ (čitaj: točak u točak) s Veselinom Kuševijom-Kušom, fribajkerom, – MTB zaljubljenikom i čovekom koji planira i sprovodi u dela odlične biciklističke ture. I ovo penjanje na Rtanj je njegova ideja, i nazvao ju je “fribrtanje”.  Ja upadam u tragove njegovih cipela, i to mi daje sigurnost. Kuša priča, odvlači mi pažnju od najtežih metara, ja ne gledam unazad, idemo korak po korak, provlačimo se kroz zamrznuto granje, upadamo u dubok sneg, učestvujemo u svakom koraku svakoga od nas. Zadovoljstvo ispunjava nepregledno belo prostranstvo.

Goran i Luka

Luka se muči, hteo je brže, presporo je to za njega!  Na pola puta do vrha on zna da neće više na planinu, nije to za njega, gde je njegov bicikl, ko je uzeo moj bicikl, sad bih ja to očas, … Luka. Kad sam videla najavu za penjanje na Rtanj pozvala sam ga i pitala hoće li da nam se pridruži. Hoće, kaže. Zovem ja njega opet, hvalim se, te nove planinarske cipele, kamašne, štapovi, … On se smejulji, ma, opušteno, ima on dobre cipele. Ja, ajde, k’o velim, ne moraju svi da budu tako nestrpljivi i uzbuđeni pred polazak na planinu kao ja, ali, ipak.. Dan pred polazak: “Halo, Luka, hajde da se dogovorimo, gde da se nađemo, kada da krenemo..”. – “Ma, gde ti je taj “Balašević”, šta ćeš tako rano u Ripnju?!” – Jao, kakav Ripanj,… Tako je počelo.

Kuša, organizator i idejni vođa zimskog uspona na Rtanj, iliti "fribrtanja"
Kuša, organizator i idejni vođa zimskog uspona na Rtanj, iliti “fribrtanja”
Zadivljena i zadovoljna lica, po izlasku na rtanjski greben
Zadivljena i zadovoljna lica, po izlasku na rtanjski greben

Idemo dalje. Nahranili Luku, dobio volju za nastavak penjanja. A na vrhu, neki novi Luka!!! Ponosan, zadovoljan: šta ti je uspeh! Kratko zadržavanje, okupljanje, fotkanje, osmesi, ali i jak vetar. Pogledom smo ispratili kučence koje je sve vreme išlo uz nas: zaleglo je iza jednog kamenog bloka kapelice u raspadu, i shvatili smo da je tu dobra zavetrina.

I, dan se bliži kraju. Nego, da se malo požuri prema selu! Krećemo u spust, južnom stranom planine. I to je bio izazov, s mnogo, mnogo smeha, jer je bilo dosta padanja, klizanja, spoticanja o vlastite noge i rođene štapove.. Ma, borila sam se ja s tim štapovima kako sam znala i umela, Goran me je povremeno opominjao, ali ja se s vremena na vreme i otkačim, znate već, kao kad ste na biciklu, pa zaneseni lepotom prirode oko sebe, mirom, spokojem, a opijeni slobodom koju uvek doživljavate u takvim trenucima, jedan trenutak nastavi beskonačno da traje.. Sve dok me ne trgne Banetov glas: ” Gazi sneg koji pre tebe niko nije gazio, štapove drži tako da…., Ne idi postrance, zabadaj pete u sneg”, … Podrška sa svih strana. S takvim ljudima svuda se i sve može.

Na Šiljku, najvišem vru Rtnja
Sneg, hladnoća, ali i respekt prema moćnom Rtnju
Sneg, hladnoća, ali i respekt prema moćnom Rtnju

Spust sa Rtnja južnom stranom
Spust sa Rtnja južnom stranom

Po silasku u selo Rtanj, i završetku ture, svi zadovoljno sedimo, grejemo se toplom čorbom i lepom pričom.  Dopao mi se ovaj dan, sve mi je bilo lepo, napor koji sam uložila i te kako je imao smisla. Odmah sam poželela da ponovo dođem na planinu, na još jedno zimsko penjanje, pa još jedno, …  Računam, ovo je moj prvi uspon, ništa posebno teško, hajd’ da  vidim koji je sledeći, teži. Pitanje postavljam na glas, mojim prijateljima, uglavnom i iskusnim planinarima. Njihovo iznenađenje je bilo baš, baš vidljivo! A, onda se iznenadih i ja! Elem, rekoše mi da je penjanje na Rtanj, severnom stranom, jedno od najtežih penjanja na planine Srbije, jer se radi o prilično strmom usponu, vrlo zahtevnom, s obzirom da na “malo kilometara ima dosta visinskih metara”… Tako mi nekako objasniše, a ja kao da se postideh što nisam pokazala dovoljno poštovanja prema tom Lepotanu i njegovim strmim liticama! Ipak, dobila sam i odgovor, i predloženo mi je da se već za dva meseca, krajem februara, oprobam na Suvoj planini. Tada se održava tradicionalna, Republička akcija, kada je cilj najviši vrh Suve planine – Trem, na 1810 mnv.  Uuuu… Zvuči baš zanimljivo, rekoh, i obećah sebi još jednu zimsku poslasticu..

A, fribrtanje? Pa, zna se: i opet ću!

 

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone