Melodičnim korakom kroz Subotičku peščaru, uz lake zvuke violine

Da li je Vivaldi, kada je stvarao „Četiri godišnja doba“, zimu zamišljao ovako kako smo je mi doživeli ovog kasnodecembarskog dana? Dok zvuci violine stvaraju ugođaj oštrine leda koji pucketa, a samo najhrabriji prelaze zamrznutu reku, naša je stvarnost mnogo drugačija. Ako sada očekujete okrepljujući severac, da razbudi omamljen zimski dan, da orkestrirano povede zanosne zvuke duž ulica i kanala jednog od najuzbudljivijih gradova Vivaldijevog doba, prefinjene Venecije: i opet grešite! Nismo na karnevalu, ne slušamo muziku tog vremena, ne lome nas vetrovi, ali je ova nedelja, 24. decembar 2017., ipak u znaku slavlja. Badnji je dan po gregorijanskom kalendaru, praznična atmosfera, i vreme je za goste. Na poziv subotičkih planinara, a ispred svih Zorana Vukmanova, krenusmo iz Beograda put Subotice i Subotičke peščare nas 45, vođeni Vladom Radivojevićem. Jutro neočekivano toplo, a i atmosfera koju smo pravili dobro „podgrejana“ već i samom idejom što idemo negde gde do sada nismo bili.

Detalj iz Subotičke peščare

Subotička peščara je druga najveća peščara u Vojvodini, iza Deliblatske. Prvi put sam za nju čula upravo iz objave i poziva našeg vodiča, i bila sam sigurna da ovu akciju ne treba propustiti. Ne zato što je to nešto što se ne može ponoviti, nadoknaditi, taman posla, ne daj Bože nepopravljivog, već zato što iz mnogih svojih gluposti, nesnalažljivosti, nepotrebne popustljivosti, lenjosti, letargije, možda i blage depresije, nekad i tihe agresije prema sebi, zbog svega toga, ili jednog od tih razloga, propustiš lepe trenutke, izgubiš, možda, neku novu životnu šansu, prekineš put kojim bi lepše i lakše koračao. Ne želim to sebi, ne želim ni drugima, pa odlučih, evo, na izmaku ove, 2017. godine, da se više pobrinem za sebe, svoje želje i svoje snove. Nije fraza, a nije ni teško. Psi laju, karavane prolaze. Uvek će biti neko ko će, iz svoje zlobe i nemoći, iz svog lošeg života i nedosanjanih snova, hteti da poljulja vaše, da vam izmakne veru u sebe i ljubav koju zaslužujete. Kako bi život bio lep kad bi ljudi malo više gledali svoja posla, i malo više čistili svoje dvorište! Da li stvarno misle da mogu da žive moj život, i da bi trebali da mi „baš pokažu“ kako bih ja to trebala?! Setim se ponekad jedne moje poznanice: živela je u malom mestu u blizini Beograda, lepa kuća, lepe fioke i ormari puni lepih ispeglanih uštirkanih stvari, koje je volela da svima pokazuje i hvali se. Iskreno, baš me briga. Ali, šta je još volela? Pa, da priča o tuđim kućama, tuđim fiokama, da zaviruje u tuđe dvorište, i da gleda i ogovara ženske stražnjice utegnute u tanga-gaće. Toliko je nezadovoljstva i nesreće izbijalo iz te jadne žene, da sam pobegla od nje „glavom bez obzira“. Naravno, od takvih se osoba ne može daleko pobeći, uvek te „neka takva“ negde sačeka. Zavist je to, a zavist se zaslužuje. Pa, kad malo bolje pogledam, jesam vala i zaslužila, bila sam baš dobra, penjala sam se “uza drvo” kao ona žaba kojoj su svi vikali: „Gde si krenula, siđi, ti to ne možeš“! Nisu znali da je žaba gluva, i da za te povike i gestikulacije misli da su podrška i da joj govore: „Idi, penji se, glavu gore, ti to možeš!“

Subotička peščara

Detalj iz Subotičke peščare

I, kao što rekoh, pa malo odlutah, evo nas u Subotici, gde su nam se pridružili Zoran, Ljubica, Tanja i Biljana, a nedugo zatim usledilo je iskrcavanje iz autobusa i polazak u pešačenje. Kod tri lepe i srdačne subotičke planinarke, koje su „obezbeđivale“ kolonu da se neko ne izgubi, ne „zaturi“ po peščarskim „džepovima“, odmah sam se prijavila kao neko s kim će se družiti ceo dan, jer, „znam čoveka“, tj znam da ću zavirivati gde stignem, fotkati, zastajkivati, i tako i opet biti na kraju kolone. Naravno da to nije bio nikakav problem, ali prvo da od Zorana čujemo nekoliko osnovnih informacija: Subotička peščara je smeštena na krajnjem severu Vojvodine, između Subotice i državne granice s Mađarskom. Godine 2003. proglašena je za zaštićeno dobro, sa statusom predela izuzetnih odlika II kategorije. Nekada je pesak sa ovih prostora neštedimice zasipao Suboticu, te su, ne bi li se grad zaštiti i „vezao“ „živi pesak“, vekovima unazad sađeni šumski kompleksi. I sada prolazimo pored brojnih sadnica, obeleženih žutim i narandžastim trakama. Svojevremeno je ovo područje obilovalo vinogradima i bilo poznato po odličnim sortama vina. Ima ih još uvek, ali mnogo manje. Vodenih tokova skoro i da nema, izuzetak je rečica Kereš. Pesak je, naravno, veoma porozan i sve atmosferske padavine se vrlo kratko zadržavaju na površini. Mene je veoma interesovala „dubina“ peskovitih naslaga, i visina dina. Posebno sam, kao MTB vozač, bila zainteresovana za mogućnost vožnje bicikla ovim prostranstvom. Ima tu dobrih 150 m2, i sigurno se mogu odlično iskoristiti. Odlučih da dobro osmotrim sve raspoloživo i utiske prenesem mojim MTB prijateljima.

Odlične obeležene staze kroz Subotičku peščaru
Odlične obeležene staze kroz Subotičku peščaru

Subotička peščara

Subotička peščara

Krećemo se pešačkom stazom koju su markirali članovi Planinarskog kluba „Spartak“ iz Subotice. Naš domaćin, Zoran Vukmanov, je idejni tvorac zanimljive akcije, koja se, pod zajedničkim nazivom „Četiri godišnja doba“, izvodi, naravno, u četiri etape. Za ovu je godinu plan ispunjen, a mi smo došli na „bis“, na jedan dodatak „koncertnom“ programu. Možda je baš zato i neobičan današnji dan: kalendarski je zima, po okruženju kao da je jesen, a temperaturom smo u proleću… Leto za sada nije na vidiku. Vivaldi nije računao na globalno otopljavanje, i u njegovoj „Zimi“ nema pasa koji laju, ali zato smo se mi s njima u nekoliko navrata baš fino „pozabavili“. Čuđenje je bilo u smislu otkud toliko nervozni psi u tako mirnom podneblju. Odgovor se možda krije u vetru koji razdražuje, ili u ravnici, koja vodi u depresiju. Nemam pojma. Ali, pitanje ostaje.

Neizostavno je poređenje s Deliblatskom peščarom. Ovim ne želim nikoga da naljutim, niti ću reći da je ovde ili onde lepše, bolje, zanimljivije, ili bilo šta drugo. Prosto je tako kako jeste, i neka je, ali treba i da se kaže, i dajem sebi tu slobodu, jer, ipak sam bila na oba mesta i sigurno sam u prednosti u odnosu na one koji nisu bili ni na jednom, ili možda samo u jednoj od ovih peščara. Dakle, brzo „grabimo“ Subotičkom peščarom, staze su vrlo komotne, u pesak se ne uranja mnogo, na nekim delovima peska skoro da i nema, verovatno ga je razduvao vetar severac koji ovde vlada veći deo godine. I dine su veoma skromnih dimenzija, ali to ne umanjuje njihovu lepotu. Sve mi je mnogo simpatično i stvarno uživam.

Šištak, najviši vrh Subotičke peščare
Šištak, najviši vrh Subotičke peščare

Stižemo i do najviše tačke, brda Šištak, na nadmorskoj visini od 134 m. Ovde se, kažu, za pustinjski teren na prestižnom Dakar-reliju priprema poznati motorista Gabor Sagmajster. Inače, naši domaćini za ovaj „vrh“ veoma duhovito kažu da je njihov „Materhom“, zaštitni znak Bačke. Pa, što da ne, njihov je, redovno ga obilaze, i mogu da mu tepaju kako hoće. Inače je ovo brdo, nastalo kao peščana dina, nekad bilo vidljivo i iz veće daljine, ali sada ga je poprilično „progutala“ šuma koja se dobrano proširila. Dalje prolazimo kroz šumarke ispresecane širokim stazama. Na koju god stranu da pogledam, svuda izazivački „izvire“ još puteljaka. Biće tu, vidim ja, odličnog pedaliranja, već se zadovoljno oblizujem! 

Subotička peščara

Kratki predah na peštanskoj pruzi
Kratki predah na peštanskoj pruzi

Pesak nam i dalje ne predstavlja problem, prilično je utaban i brzo se krećemo. Sad smo već i kod peštanske pruge, treba je samo elegantno preći, ali nas nekolicina smo odlučili da se tu malo i zadržimo. Nekako nam se učinilo da nam kilometri prebrzo prolaze i da valja malo usporiti, napraviti neku dogodovštinu. Posedali, tako, po pruzi, zagledani u daljinu, u očekivanju ko zna čega. Osetismo i specifične vibracije koje su se širile šinama, a zatim i potmuli pisak lokomotive. Oho-ho! Tu li si, ti peštanski voziću! Sad ćemo da te sačekamo, i mašemo mašinovođi! I, stvarno, nakon nekoliko minuta evo i „crvene gvozdene nemani“, brza kroz preriju. Ne izmišljam ništa: uspelo mi je da „zamrznem“ trenutak, i da sebe smestim u neko davno prošlo vreme, kada su se tamo negde, na Divljem zapadu, pojavili prvi vozovi, jurili kroz nepregledno prostranstvo, i pravili pometnju među domorocima… Ajd’ se sad odledi, to ja kažem sebi..

Jezero Majdan u Subotičkoj peščari
Jezero Majdan u Subotičkoj peščari
Jezero Majdan
Jezero Majdan

Jezero Majdan

Jezero Majdan

Jezero Majdan
Zajednička fotografija pored jezera Majdan u Subotičkoj peščari

Za to vreme, Ljubica, Tanja i Biljana nas strpljivo čekaju. Kažu, „i pored toga što se zaustavljate, pričate, družite, fotkate, vi ste i dalje prilično „jaka“ ekipa, dobro „gazite“, u ritmu“. Vivaldi je tu i opet umešao prste, lepa je i harmonična melodija koja struji krošnjama hrasta lužnjaka.  

U lepom, prijatnom razgovoru stižemo do jezera Majdan, nastalog veštačkim putem, to je sad bilo lepo rečeno, a manje lepo: nastalo nedozvoljenom eksploatacijom peska. Kažu da se na taj način remeti nivo podzemnih voda, te da je jezero „neophodno nasuti i pretvoriti ga u izletište, uz sadnju autohtone vegetacije i dovođenje u stanje pre nelegalne eksploatacije peska“. Pa, da verujemo stručnjacima, mada moram da kažem da mi se jezero jako jako dopalo; boja mu je bila božanstveno plava, s više strana je bilo oivičeno visokom trskom, gordo uspravljenom, poput vernog čuvara.

Šuma iznad Majdana, jezera u Subotičkoj peščari
Šuma iznad Majdana, jezera u Subotičkoj peščari

Na obali jezera smo napravili podužu pauzu, mislim da je tu „pala“ i prva zajednička fotografija, a i mnogo drugih. Jedva se nekako odvojih od te lepote, i među poslednjima se uspeh stazom iznad jezera. Tu nas je sačekao prolazak kroz lepu šumicu, i, čini mi se, više peska. Ko o čemu, ja o pesku, ali nije ni čudo, u peščari se pesak i očekuje, zar ne? Ipak, na momente se, i vrlo iznenađujuće, dotiče sa zelenim livadama, i pruža neobičnu sliku. Tu i tamo još po neka dina, visine 5- 6 metara, još jednom pruga, i opet voz, ispade nekako da smo mi od onih ljudi koji su voleli vozove. Ima tu neke simbolike. Vozovi spajaju, i ja im se veselim.

Beogradski planinari u šetnji Suboticom: ispred subotičke sinagoge, sagrađene 1902. godine, sada u rekonstrukciji
Beogradski planinari u šetnji Suboticom: ispred subotičke sinagoge, sagrađene 1902. godine, sada u rekonstrukciji
Subotička Gradska kuća, sagrađena 1912. godine, najviša građevina u gradu, visine 76 m
Subotička Gradska kuća, sagrađena 1912. godine, najviša građevina u gradu, visine 76 m

Dođe i kraj današnjem pešačenju. Ne i druženju, jer po povratku u Suboticu prošetali smo gradom koji je bio u pravom prazničnom raspoloženju. Pomalo usnuo, ali ne lenjo, ne teško, već svečano i za divljenje. I, za kraj, opet Vivaldi, ali sad idemo u susret proleću, i još jednom druženju sa peščarom. „Poželi želju“, reče Zoran.. Jer, šta je najlepše? Najlepša je želja, prijatelju! A, mi prihvatismo poziv dragih nam Subotičana, i uskoro se vidimo i opet!  

Dotle, pozdrav, i srećna vam Nova zvoncasta, iskričava, zdrava, vesela, kafanska, brdovita, šumska, planinska, jezerska, peščarska 2018. godina! 

Podelite...Share on Facebook20Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone