»Gde je Jagoda, hoću da se javim Jagodi?! Šta si me stavio ovde za sto – da sedim? Kad sam ja mogla da mirno sedim i budem fina za stolom? Mogu li makar nekoga blago da gurkam nogom ispod stolnjaka? Haj’mo nešto da radimo, vodi me kod Jagode, ona zna šta treba, šta je najbolje!« Sve ja to izgovorih u jednom dahu, a tek što me Saša džentlmenski smestio za kafanski sto za kojim je već bilo dosta finog i lepog sveta. »Jagoda je u kuhinji«, reče On pomirljivo, »Idemo do kuhinje, da je pozdraviš«. Odvede me Saša, stojim ja na vratima, vidim, radna atmosfera, dve glave zagnjurene u lonce, šerpe, daske za seckanje, s noževima u rukama. Jedna je Ženska Glava. To je Jagoda. Ona Druga Glava, meni nepoznata. Muška. To je Peđa. Njih dvoje zajednički vode kafanu u Tošinom bunaru 148, zbunjujućeg imena: »Martin Gancova kolica za malu Emicu«.

»Heeeej! Pa, zar ti nisi na planini?! Stalno te gledam po planinama!« Ovo su prve Jagodine reči kad je podigla glavu od svog kuhinjskog posla i ugledala mene na dovratku. »Poznaću te po planini kojom se penješ, i vrhu s kojeg se smeješ«. Nešto dobih nadahnuće. A, istina je da sam ovde prvi put, makar bilo udaljeno od mog doma svega nekih 1100 metara. Ima nekoliko meseci da preko FB strana pratim kako Jagoda Beko, moja omiljena Kućna Majstorica (»ime“ je dobila po svojoj čuvenoj TV-emisiji „Kućne Majstorije“) sa svojim prijateljima uređuje lepu zemunsku kafanicu i od nje pravi maštovit kutak za trenutke opuštanja. Privukao me vrišteći entuzijazam i iskričava energija koja je pozivala. Boje koje su preplavljivale ekran mog računara bile su veoma druželjubive. Nešto sam čekala, ne znam ni ja šta, ili možda znam a neću sebi da priznam, tako da se nisam »pojavila« u kafani sve do ove kasnodecembarske večeri. Pa, možda i da priznam! Možda je baš sad trenutak! Godina je ova, 2017., na samom svom kraju, neću reći na izdisaju, zato što na to i ne gledam kao na kraj. Vidim samo nastavak lepih priča, prelaske iz dobrog u još bolje, iz lošeg u mudro. Poželeh ja malo te neke nove, lepe priče, ne bih ništa da »čekam«, u tom se čekanju nekad mnogo izgubi. Istina, može i da se dobije, ali mi nešto i nije vreme za kalkulisanje, te odlučih: sad ili nikad, i krenuh u realizaciju plana. Prvo sam pomislila da nekog pozovem da mi se pridruži, da »ne idem sama«. Sama? Gde Ja sama? Ima nas u ovoj Jednoj, i ne zna se koliko Persona! Sve su to Maske koje štite od pogleda i pritisaka spoljašnjeg sveta i pomoću kojih praviš spone između svoje prave ličnosti i sredine koja te okružuje. »Poneću« ih sa sobom, da mi prave društvo do ulaska u kafanu. Na vratima će me sačekati Saša, i … Dalje sve mogu i bez tih »prilepaka«. Lepo ću se od njih »otkačiti«, već će me One negde sačekati, znaju da bez Njih ne mogu dugo.

Izađoše i Jagoda i Peđa iz kuhinje i već u narednom trenutku sam bila sa čašom u ruci, za duguljastim drvenim stolom iznad kojeg je svetlela neobična lampa i obasjavala meni potpuno nova lica. Kao da se poznajemo dugo, dugo, jer, rekosmo već, u kafani sve Maske padaju, tu smo svi da se opustimo i dobro zabavimo. Pogledom malo »lutam« od zida do zida, po ćoškovima i tavanici. Mnogo je interesantnih detalja i lepih boja. Tu je i kutak za »živu« muziku, i mali podijum za, recimo, gde mi baš to pade na pamet, lep »stiskavac«. Dakle, atmosfera vrlo prijatna i nadahnuta; šta ćeš prijatnije od blago razvratne kafanske tenzije, a oči ti suzno cakle od finog duvanskog dima. Kafana je to, brate, sa svim svojim najboljim atributima!

Naravno, ono što me i dalje intrigira, to je naziv kafane. Jedva sam ga upamtila, mnogo je reči, ali onog momenta kad sam čula i priču koja ga prati, sve je dobilo neki drugi smisao. Sad znam, i svima prenosim: »Martin Gancova kolica za malu Emicu«! Zvuči kao stihovi neke pesme. Kao da čujem i tanke žice gitare što ispuštaju visoke tonove i prate reči refrena.. Znam, malo sam odlutala, ja to očas… Evo, vraćam se. Iz druge sale lepa Gordana raskošnog glasa peva evergreen pop i rock pesme, oči je u zanosu zatvorila, a pune joj usne podrhtavaju. Skoro su svi stolovi zauzeti, mnogi od gostiju i večeraju, a neki su došli na čašicu-dve, što pića, što razgovora i dobre muzike. Peđa sedi s moje leve strane i kreće priča: godina je posleratna, četrdeset i neka. U malom banatskom selu pokraj Vršca gazda Martin je napravio kolica kao pomoć u svakodnevnom životu. Nekako u isto vreme rodila se mala Emica, i čim je malo porasla i ona se našla u tim kolicima i s veseljem se u njih nevešto penjala i »ukrcavala« pri mnogim tatinim poslovima. I, tako je cela ova priča ostala kao važan porodični »zapis« i prenosi se s kolena na koleno. Peđa je Emičin sin i On nastavlja da mi pojašnjava istoriju svoje porodice. Kolica su sačuvana i deo su enterijera kafane u kojoj se nalazimo. Emica se sa setom vraća u svoje detinjstvo, ponosna na sadašnji trenutak.

Iza mojih leđa otvaraju se u plavo ofarbana ulazna vrata i propuštaju grupu gostiju. Neko reče: »Evo i Lordana Zafranovića!« Obratih pažnju i prepoznah poznatog jugoslovenskog i hrvatskog filmskog režisera i scenaristu. Za sve decenije njegovog plodonosnog rada mnogo smo izvanrednih filmova »dobili« od šjor-Lordana, pa očekujemo i super-provod u njegovom društvu. I jes’, vala, tako je i bilo! »Poskakaše« svi sa svojih stolica, nasta savršena gungula, živeli, ljudi, da nazdravimo, da plešemo, da pevamo, da se veselimo! Činija puna kikirikija u ljusci se praznila velikom brzinom, a tek čaše! Natoči vina, krčmarice! I još jednu čašu, i još….

Pa, i da se krene kući, napolju je kiša, evo i snega, izašli u dvorište, još nesređeno, ali zato Jagoda vredno »dovlači« razne zanimljive predmete kojima će udahnuti život i do proleća će sve zablistati jednim novim žarom! Duh lepe kafane se tako proširio i na dvorištance ispred žuto-oker pročelja.

Procunjah malo i tim prostorom, pa se onda opet svi vratismo u toplu unutrašnjost »Martin Gancovih kolica za malu Emicu«. Dobra pesma i muzika nastaviše se do ranih jutarnjih sati. Ako smo i pokušali nešto da pričamo, Peđa nam »nije dao«, već nas je navodio na reči najlepših ljubavnih stihova. Malo smo ipak uspeli da »ukrademo«, jer mi je pažnju privukao šeširić koji je nosila Jasna, i koji je Draganinih ruku delo. Pa, dakle, oko mene sve umetničke duše, ja i opet s najboljima! Hajde, Dragana, navaljujem, reci nešto o svojoj Umetničkoj radionici, kroz lepe Ženske priče! Priča Dragana, ali više očima, nego rečima. Ruke joj zabavljene čišćenjem kikirikija, a pogled ne miruje. I opet pesma, i opet smo svi u zanosu! »Okupacija« naših duša se nastavlja, sve je usmereno na odličnu zabavu i najfiniju emociju.

Ova je noć prošla u odličnoj »režiji« nas savršeno uklopljenih u ritam kafane. I, pre no što i poslednja »klapa« padne, da još jednom nazdravimo svima nama, da nas i u narednim godinama prati dobro zdravlje, ljubav, sreća, poslovni uspesi, harmonija u porodici, među prijateljima, da zaslužimo još mnogo ovakvih trenutaka kada sve Maske padaju i kada iz sebe izvlačimo ono najbolje.

Pozdrav, dobri ljudi, Srećna vam Nova, 2018. godina! Živeli!