Buđenje u neobično toplo ivanjičko jutro, ali je lepa vetrovita noć ostala u mislima s nesmanjenom svežinom. U vinu je istina, rekli bi stari Latini, pa, hajd’ da se ne lažemo, prijalo mi je sinoćnje kafansko druženje, a bend koji je svirao doimao se poput izvanredno uigranog četverca. Šetnja obalom Moravice rasterala je koprenu duvanskog dima i u san sam uplovila čistih misli, i srca ispunjenog lepotom svega doživljenog u jučerašnjem danu. Sećate se, bio je to dan ispunjen istorijom: obilazak Maglič-grada, manastira Studenica i isposnice Svetog Save.
Drugi je dan vikend-planinarskog druženja. U planu je penjanje na Malič, planinu na teritoriji Prilika, i njen najviši vrh na visini od 1101 mnv. Po spustu s Maliča, očekuje nas kratkotrajna vožnja kombijem i ulazak u kanjon Panjice.
Nešto su mi se ovi jutarnji ivanjički sati odužili. Navikla sam da u akcije ove vrste krećem mnogo ranije, ne bi li se za vida i bez skraćivanja ture obišlo sve planirano. No, navika – odvika, planovi se menjaju u hodu, a ovde smo da bi se opustili i bezbrižno uživali u svemu ponuđenom. Tako se i odlučih na kraću jutarnju šetnju varošicom.
Put me vodi prema Kamenom mostu, koji spaja obale Moravice. Most je najveći jednolučni most na Balkanu, sagrađen po principu klinova, bez građevinskog vezivnog materijala, i zaštićen kao kulturno dobro od izuzetnog značaja. Idući prema mostu, prolazim pored crkve. Ispred je parkirana limuzina. Na registarskoj tablici lepim je ćirilićnim slovima ispisano: Ana i Momčilo, a limuzinu cvećem i satenskim vrpcama kiti i ulepšava razdragana rodbina. Prelazim raskrsnicu, iza leđa čujem škripanje automobilskih točkova, dok naglo, nestrpljivo, i iz pune brzine, skreću u levo. Okrenem se, a u oblaku prašine, na sred puta, razbucani buket cveća! Šteta, pomislih, neko će biti tužan zbog toga, ali neka to bude i najveća šteta u današnjem danu.
I, idem tako dalje, i setim se da je negde u blizini spomenik đeneralu Draži Mihailoviću, koji je rođen upravo u Ivanjici. Na mom prvom Čiker MTB maratonu Srbija-Crna Gora, gde smo šest dana vozili preko brda i planina, prvu smo noć kampovali u ovom lepom gradiću, i tada sam ga malo bolje i upoznala. Pored spomenika je koliba, Čičin Dom. Još bih se ja tu malo muvala, ali vreme je da se pripremim za drugi dan pešačenja. Na Maliču nisam bila i nisam znala šta da očekujem.
Već na početku pešačenja otvaraju nam se živopisni predeli. Prelazimo preko skoro usahle rečice, lagano se penjemo i sa svakim metrom s kojim dobijamo u visini, mi dobijamo i u lepoti. Trava je neobično zelena, a brežuljci, razbacani u daljini, poprimili su neke sivkasto-ljubičaste tonove. Kako je sunce izlazilo i probijalo se kroz razigrane oblake, tako je obasjavalo crvenkasto prošaranu vinovu lozu i davalo čudesnu notu opalom lišću. Prolazeći kroz hrastovu šumu, zvuk žira koji pada na sve strane vrlo je upečatljiv. Saginjem se svako malo i uživam u tom čudesnom plodu. Da nanižem ogrlicu od žireva? Pa da me napadnu veverice! Još se nisu skrile pred nadolazećom zimom i hirovito se protežu i skakuču duž stabala. Jedan sam žir stavila u levi džep. Možda će mi za nešto zatrebati, nikad se ne zna.
Prolazak kroz jedno, pa drugo seoce, kuće dinamičnih boja i interesantnih natpisa. Još jedan jači uspon i kroz čupkave drenjine stižemo do vrha Maliča. Dotle nam je bilo izuzetno toplo, ali po dolasku na vrh susret s jakim vetrom. Hladno mi je, brrrr, gladna sam… Hajde da se fotkamo i sklonimo odavde! Prizor je veličanstven, na koju god se stranu okreneš.
Malina iz ranca vadi duvan-čvarke. Dakle, kakva gozba! Svi su pootvarali svoje čarobne kutijice i posedasmo da prezalogajimo.Vetar je fijukao i ledio nam osmehe. Ipak je vreme da se krene. Silazimo sa Maliča i usput nailazimo na sve više kuća i na vredne domaćine koji radno koriste poslednje lepe i suve jesenje dane. Pozvani smo i da probamo tek ispečenu rakiju.
Preko plota se vetri ćilim rukom tkan. Silazak do kombija, i, nakon nekoliko minuta vožnje, ponovno iskrcavanje. Uh, i ta 3-4 kilometra bila su dovoljna da se uljuljkam i baš mi se pridremalo i nije mi se izlazilo iz vozila! Ipak, u očekivanju susreta s kanjonom Panjice, ubrzo smo svi bili spremni za nastavak pešačenja. Ušli smo u selo u kojem vreme kao da je stalo. Neverovatno druželjubivi prizori. Ljudi koje smo sretali su bili više nego prijatni i raspoloženi za razgovor.
Polako se odvajamo od sela, natkriljuju nas stene, čujemo huk vode, sve je više mahovine i zelenila. I, konačno: stigli smo u kanjon Panjice! Prelepa čista rečica, mi izuzetno razdragani i zadovoljni. Prelazimo s jedne na drugu stranu, pa se krećemo tik uz stene i pokušavamo da ne upadnemo u naraslu vodu. Svi se dobro snalazimo, iskustvo iz prelaska kroz kanjon Crne Reke je baš dobro došlo. Na putu prema vodopadu i vrelu Vodene pećine nailazimo na prepreke. Panjica je sve dublja i sve je veći rizik prelaziti je u sumrak.
Malo je vremena do zalaska sunca i odluka je da se vratimo. Ali je dogovor i da ovde opet dođemo! Zato nam i nije bilo žao, i nakon nekoliko fotografija za uspomenu na blagi dodir s ovim kanjonom, mi se vraćamo prema kombiju. Kreće povratak kući.
Gladni smo i žedni, neko manje, neko više, ali je zajednička odluka da zastanemo u Pečenjari gazda Dragiše Marinkovića i malo se počastimo. Stigoše Mali i Veliki Lavovi, a onda smo malo poduže čekali 300 grama od ovoga ili od onoga, kao i jagnjeće čorbe. Večera je bila korektna, što, u prevodu, može da znači da smo znali i za bolje dane. Mislim da u Pečenjaru gazda Dragiše nećemo više ići. Setih se žira u mom levom džepu, a setih se i kako sam uvek kao mala devojčica imala pune džepove vrhunskih klikera i tako prkosila bratu! Uvek sam u toj igri bila bolja od njega. Eto tako – neka konačno istina izađe na videlo!
Dođe i ovoj našoj vikend-igri kraj. Pozdrav, do sledećeg susreta!