Magleš, za večno pamćenje

Dug dan. Beskrajno dug.

Mi na železničkoj stanici “Lastra”, na pruzi Beograd-Bar, našoj polaznoj tački za današnje pešačenje. Lica nam ozarena, okupana kasnojanuarskim planinskim suncem, glasovi vibriraju pod naletom nesputanih emocija. Krećemo se padinama Magleša. Na putu ka vrhu svaki korak nosi svoju priču.

Na jednom od obronaka pauza. Raskvašen se sneg, pod silom teže, lenjo spušta u ogromnu mračnu vrtaču. Za sobom povlači moju nemarno spuštenu torbicu sa fotoaparatom; ona dobija na ubrzanju, dobijam i ja, ali kontrolisano. I, Canon je ponovo u mojim rukama! Uh.. Zašto li mi je pogled u dubinu vrtače bio tako nespokojan i zašto su mi grane okolnog drveća tako slutile na zlo? Ne!! Otresem tako glavom, i podignem ruke kao da se branim. Pauza je završena, još jedan zalogaj zeljanice i nastavljamo stazicom, snažno se oslanjajući na štapove, izbegavajući rizična mesta koja niz klizajući sneg vuku u tamu.

Približavamo se jednom napuštenom zaseoku. Tu je, između dva ogoljena drveta, pored kuće krova prekrivenog snegom, na prtini netom probijenoj, u plavo nebo i neznanu daljinu zagledan, napustio ovozemaljski život naš prijatelj Mihajlo.

Mi nastavljamo kako nam je suđeno za današnji dan. Sada su emocije zaleđene, pogledi su setni. Iz prirode smo nastali, u prirodu se vraćamo. 

U nas se ponovo uvlači dobri duh planine i pokazuje nam pravi put.
Dug dan. Beskrajno dug.

Podelite...Share on Facebook18Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone