Magičnim šumama planine Ješevac

Ova gromadna planina u samom srcu Šumadije, nedaleko od Gornjeg Milanovca,   pružila nam je pregršt zadovoljstava.

Toliko sam se radovala ovom danu i toliko je ispunio moja očekivanja, da bi bilo, blago rečeno, nefer, da makar delić te čarolije ne podelim s vama. Ovakvi se dani ne zaboravljaju. Penjali smo Trijesku (736 mnv) i Crni vrh (902 mnv), vrhove planine Ješevac. Krase ih kamene gromade vulkanskog porekla, na putu do vrha grupisane ili razbacane duž šumskog puta. Magija koja iz njih izbija na neki se čudan način prelivala preko celog mog bića. Na momente su mi davale ogromnu snagu, činile me moćnom, da bih u nekom od narednih trenutaka osetila čudnu prazninu i blagu nemoć. Baš poput erupcije iz utrobe zemlje koja je nekada davno na ovim prostorima izbacivala užarenu lavu oslobađajući neverovatnu toplotu i kasnije se gasila i hladila, iza sebe ostavljajuću okamenjene oblike.

Trijeska, i impozantni kameni oblici pri prolasku kroz njene izazovne šume
Kamene gromade vulkanskog porekla, rasute po prostranstvu Ješevca
Prolazak kroz čarobnu šumu, na putu ka ješevačkom vrhu Trijeska

Vratih se desetak godina unazad. Nikoljdan je, Slava mojih prijatelja. Ulazim u njihovu gostinjsku sobu. Za svečanom trpezom sedi čovek natprirodne mirnoće, oči mu tamne, spokojne. Sledi upoznavanje. On je bioenergetičar. Nisam ni sela za sto, već mi je pronašao nekoliko boljki, tj stanja . I, kaže mi, imaš bioenergiju kojom možeš da pomažeš ljudima, a i sebi. I, kaže dalje, stani iza mojih leđa, stavi mi svoje ruke na ramena. Kao začarana, radim sve kako je rekao. Moje su šake položene na njegova ramena, osećam kako mi iz dlanova izbija vrelina i kako se moja snaga postepeno prenosi na njegovo telo. U sledećem trenutku obuzima me blaga vrtoglavica na granici sa nesvesticom. Kolena mi klecaju, ruke mlitavo padaju niz telo. U jednom jedinom trenutku čovek koji sedi ispred mene svojom neobjašnjivom snagom svu moju životnu energiju prenosi na sebe! Pored neverice koja je kasnije usledila, osetila sam i bes koji sam jedva kontrolisala. Ili je to bio strah. Od iskre koja je sačuvana u mojoj utrobi ubrzo sam osetila novu snagu i preplavila me vrelina koja je vodila ka novoj životnoj radosti i nadahnuću.

Sišli smo i sa Crnog Vrha, pred nama su nepregledne livade

I, da se vratim na današnji dan. Kakva je to sila koja me praznila skoro do iznemoglosti, a zatim opet punila i podizala do neslućenih visina… Kakvi smo to mi, mali i veliki, koji pravimo svoj mikrokosmos i u njemu kovitlace koji se izmenjuju i na površinu uvek izbacuju nešto novo, nešto drugačije…

Dan ispunjen prividnom mirnoćom, nadahnut nesvakidašnjom lepotom.

Pozdrav, do sledećeg druženja!

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone