Ljubovijska biciklijada 2016, dan drugi

Da se ide na spavanje… Da se ide… Pa, hoćemo li…?

Tako je to sinoć izgledalo na obali Drine, u restoranu Etno sela Vrhpolje. Nikako da se družina razdvoji i razmili po vajatima, na zasluženi predah. Po završetku svečanosti u Parohijskom domu u Ljuboviji, u odličnom smo se raspoloženju okupili u restoranu gazda Nikole. Veče izvanredno lepo, neobično toplo, s obzirom da Drina zna u septembru i te kako da donese rezak hladan vazduh.

Pored Drine, u Etno selu Vrhpolje
Pored Drine, u Etno selu Vrhpolje

Konačno polegali, i uz ritmične zvuke talasa reke ubrzo i zaspali.

Jutro, vlažno i maglovito, brzo je svanulo. Disciplinovana, uigrana MTB družina, brzo se pripremila i za drugi dan vožnje. U Ljuboviji su nam se, ispred kuće našeg Mikija, jednog od idejnih pokretača  i organizatora Biciklijade, pridružili i naši prijatelji iz Bratunca.

Sećate se da smo juče skupljali pečurke po šumi, a odluku šta s njima ostavili za kasnije, po principu »O tome ću razmišljati sutra«. E, pa, dođe i to sutra. Mikijev brat je preuzeo na sebe obavezu da spremi pečurke, doda neku salatu, hleb, pivo, sokove, i u nekom trenutku po spustu sa Bobije nam sve to i prinese.

Kao kod svoje kuće…

I, tako mi krenusmo put kanjona Ljuboviđe. Trek za mene već viđen, ali zbog toga ne i manje zanimljiv, već naprotiv, sad bih opet tamo i sve ispočetka. Baš kao što već pročitanu knjigu čitam i po drugi, treći put, i sa svakim čitanjem neki od likova romana dobija novu dimenziju, odnosi među ljudima se gledaju iz drugog ugla, put prema staroj kući na uzvišenju je sada više mističan nego pri prvom čitanju, tako i prolazeći već viđenim stazama ja upijam nove mirise, drvo pored puta koje nam pravi hlad dobilo je nove grane, šljunak pod točkovima pravi neki drugačiji zvuk, a ja se i opet topim od miline.

U klisuri Ljuboviđe
U klisuri Ljuboviđe

Svi uživamo, sa desne strane nam promiče Ljuboviđa, strasno preskačući preko uglačanog kamenja, a s leve nas natkriljuju ogromne stene. Ulazimo u šumu, lepa hladovina, široka debla odlična za kratku pauzu. Idemo dalje i dolazimo do lepe osunčane livade na uzvišici iznad rečice. Tu su, u senci ogromnog drveta, postavljeni izletnički sto i klupe, a mene je ceo prizor podsetio na onu pesmicu, ili šta li je već: Bila jednom jedna bašta, a u bašti klupa, a na klupi četka, hoćeš da ti pričam priču ispočetka.. Ma, ne, neću ja ništa ispočetka, a i gde je tu četka, nastavljamo tamo gde smo stali.

Dakle, sve je izgledalo kao jedna velika terasa s pogledom na reku. Većina posedala, polegala, a nas se nekoliko spustili do reke i malo se rashladili. Ubrzo se opet pokrećemo, polako se odvajamo od vodene lepotice, sve više zalazimo u brda, sve se više penjemo, povremeno su usponi prilično jaki. Dosta je toplo, ali, srećom, nailazimo na izvore, a i na dvorišta sa česmom. Dobro raspoloženje nas ne napušta, svi smo na okupu, nema mnogo razdvajanja, odlično druženje. Izmenjuju se prolasci kroz osvežavajuću šumu i prelasci preko uzavrelih polja.

Kameni most nad Ljuboviđom, iz rimskog doba. Sada u obnovi

Tako stižemo i do rudnika barita, staza u poslednjih dvestotinjak metara je nasuta krupnim kamenjem i malo zahtevnija za vožnju, ali tu je samo trebao dopunski oprez i sve je prošlo odlično. Obreli smo se na nekih 1080 mnv, vetrić je pirkao i širio talas dobrih vibracija. Nepregledno prostranstvo nas je dobrano okupiralo, ali trebalo je nastaviti put.

Kreće spust po vrlo zahtevnom terenu, ali i to smo savladali bez većih problema. U nastavku se sladimo odličnim asfaltnim spustom, sve do sela gde smo se stacionirali ispred prodavnice i sačekali dogovoreni ručak. Svega je tu bilo, ljudi moji, pečurke su se sekle kao najfinija torta, paprike, pivo, sokovi, slatkiši, ko je više o tome razmišljao drugačije nego kao o nečemu što nas još više povezuje i traži put za novi susret i druženja.

Naš domaćin Miki: “Da se zahvati malo vode sa izvora”..


Jedva se nekako odvojili od trpeze, nepopijeno pivo poboli po stražnjim džepovima majica i vraćamo se za Ljuboviju i Vrhpolje. Prolazimo kroz špalir tezgi, jagnjići, prasići, dimi se roštilj na sve strane, muzika se ori ispod šatri. Ne zna se ko je pravio veći urnebes i izazivao više pažnje, da li pevaljke i pijani gosti ili naša MTB ekipa upravo sišla s planine. I još pod utiskom dobrog piva ispred seoske prodavnice.

Srećno smo stigli do Drine i Vrhpolja, poslednje kilometre vozeći u ludom ritmu. Ozarena lica i zadovoljni osmesi govorili su više od bilo koje reči.

Još jedan dan se povlačio pred naletom noći, a mi se vraćamo u svoj dobro poznati svet i pravimo priliku za novo druženje.

Podelite...Share on Facebook23Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone