Ljubav i strast, gde nas to vode? Ovaj put, ZvoNcara u Osečini, na Sajmu šljiva

… i zvoNca na temu bloga: o tome kako je blog nastao, kako, i nesvesno, radi na promociji biciklizma i ciklo-turizma, ali i „ove naše zemlje, kakve-takve, ali na jedan lep i krajnje neobičan način. Ovo je priča o marketingu i promociji koja je neophodna i obavezna, a opet izostaje, ili joj se pridaje malo pažnje“.

Ovako je, od strane Turističke organizacije Podgorine, najavljeno moje zvoNcanje u okviru panela i okruglog stola sa temom „Ciklo-turizam: od ideje do realizacije“, u sklopu Sajma šljiva u Osečini.

Osečina, Trg Braće Nedić. Foto: Nenad Ikonić
Osečina, Trg Braće Nedić. Foto: Nenad Ikonić

A, ja ću da dodam, na svoj način:

To je pričica o tome, kako te u životu obično sačeka ono od čega si baaašš bežao… A, bežala sam od šljiva „k’o đavo od krsta“, i zarekla se da ih nikad neću jesti, jer su mi se toliko, nekad davno, zamerile. Tada sam, a bila sam mala devojčica, mislila da je najgore što može da me snađe u životu ono kad odem za vreme letnjeg raspusta u selo kod bake i dede, moram da budem dobar primer dedinim radnicima, i da zajedno s njima već u 7 sati mrljavim za doručkom ispod lipe, a u 8 čučim ispod šljive. Ako sam baš dobra, mogu da dobijem i tronožac, da malo sednem… Eh, kad bi se ti dani ponovili.. Ali, ne ide baš uvek onako kako bi mi to želeli! Tada sam se zarekla da „šljive okusiti neću“. Ma, glupost, naravno da je sve to glupost, šljive obožavam, a obožavam i ovaj kraj!

 

Razuzdane šljive :-)
Razuzdane šljive 🙂

Bila sam ja ovde i ranije… Recite mi, da li me još uvek pamćenje  dobro služi, da li je poštanski broj Osečine 14253?

Jeste…. Da, taj broj neću, po svemu sudeći, nikad zaboraviti! Toliko sam pisama napisala i na tu ih adresu i taj poštanski broj adresirala… Ljubav, dragi moji, ljubav je to radila, nisam ja.. I, sada me ljubav ovde dovela. Malo se u međuvremenu, a prošlo je 35 godina, sazrelo, a ljubavi menjaju svoja obličja. Ima tu i mnogo strasti, naravno. A, da li je strast jednako stradanje… Ili, šta bi bilo da nema strasti? Gde bi nas naše ljubavi odvele… Meni je strast, u stvari, ljubav. Ljubav prema strasti. Ako nemam način da iskažem i razvijem svoje ljubavi, ja patim. Gušim se. Neprekidno tražim nove izvore, iz kojih ću se napiti novih nadražaja, koji će me daleko odvesti.

Pisala sam ja tako pisma duga, puna ljubavi. Naučila sam kako da svoja osećanja iskažem kroz pisanu reč, kroz nagoveštaj drhtaja koji prolazi telom, čitajući i ja između redova, tražeći u svakom slovu neko skriveno značenje…

Nakon mnogo godina, evo, ja ponovo svoje emocije otpuštam pisanjem. Udvaram se sebi, svetu, udvaram se onome što volim i čemu i kome se radujem. Sada se ta moja pisma drugačije zovu, a i moje ljubavi imaju drugo ime.

Iiiii, kako je, i kada, sve počelo…

Veličanstvena Tara
Veličanstvena Tara

Pre šest godina, septembra 2011., zajedno s mojim prijateljima prvi put odlazim na dužu, trodnevnu biciklističku vožnju. Prvi dan od kuće do Tare, drugi dan po Tari pa do Ljubovije, na Biciklijadu, treći dan preko Sokolskih planina nazad za Beograd; ukupno nekih 450 km. Po povratku kući bila sam prepuna utisaka, što zbog prelepih predela kojima smo vozili, što zbog ljudi na koje smo nailazili i koji su nas dočekivali. Bilo je to jedno potpuno novo iskustvo za mene, i nešto mi je govorilo da će to biti i neka vrsta prekretnice. Nisam mogla u tom trenutku sve da znam, ali intuicija mi je slala signale da će mi se, u vremenu koje dolazi, otvarati nova polja, mnoga nova vrata kroz koja ću prolaziti, i iza kojih će me čekati razna čudesa. Prvi put sam osetila potrebu da svoje misli, emocije, utiske, prenesem na papir. Sve što sam doživela na tom trodnevnom putu bilo je toliko upečatljivo, da se ubrzo našlo, kao post, na jednom našem biciklističkom sajtu. Dopalo se to meni a, sećam se, i drugima. Mnogi su me tada videli i doživeli na jedan potpuno drugačiji način. Čak sam se i sama iznenadila što sam svoju emociju uspela tako slikovito da prenesem.

Šumski radnici na Tari
Vredni šumski radnici na Tari

Sledeće godine opet Tara i Ljubovija, i ja, i opet izazvana samo lepim, ponovo pišem. Sve više me okupiraju ljudi s kojima se družim u tim biciklističkim akcijama, sve me više intrigira njihova dobrota, prostodušnost, samo dobra emocija. Prespavali smo, prvu jutarnju kaficu pili i domaće uštipke s kajmakom zamezili, kod domaćice Milenije u Vrhpolju. Čini se da je ona među prvima u ljubovijskom kraju ugostila i uvažila ciklo-putnike! Iste te jeseni odlazimo u Hrtkovce, selo u Sremu, gde se svakog septembra održava prelepa manifestacija “Rimski dani“. Tamo nas, bicikliste, dočekuju kao velike prijatelje i zovu da dođemo i opet, u još većem broju. I ponovo sam oduševljena načinom na koji nam žele dobrodošlicu, i želim da to iskažem u pisanom obliku, da se i na taj način zahvalim. I opet pišem, tražim više podataka na internetu, pronalazim uglavnom isti tekst na više sajtova, vidim, treba tu još neko da se ubaci, s nekim svojim, specifičnim. Želja mi je da što više mojih prijatelja obavestim o ovako lepom dešavanju, interesantnoj i nadahnutoj manifestaciji, i želim da i ja, svojim pisanjem, doprinesem da „Rimski dani“ budu što posećeniji i da što više ljudi uživa.

"Rimski dani" u Hrtkovcima
“Rimski dani” u Hrtkovcima

Sledeće, 2013. godine, ponovo odlazimo u Ljuboviju, i dobijam molbu da napišem koju reč za on-line Ljubovijske novine. Već onda sam imala ideju o tome da je Srbija stvorena za ciklo-turizam, koji je tada u Evropi bio u ekspanziji. Ljubovijski kraj, pa i mnoge druge destinacije u Srbiji, su ciklo-putnici uglavnom zaobilazili zbog loših puteva i zbog neorganizovanosti na mnogim nivoima: neodgovarajuće obeležene staze, loša pokrivenost signalom za mobilnu telefoniju, naša seoska domaćinstva nisu prepoznavala mogućnost zarade kroz izdavanje soba i ostalo što su mogli da ponude putniku-namerniku. Mnoge su rukotvorine, ili domaći kulinarski specijaliteti, ostali sakriveni…. Sve sam to rekla za te novine, a, sećam se, kad smo uživo pričali o svemu ovome s opštinskim rukovodiocima, najviše su se štrecnuli na moje reči da se tačno vidi dokle je teritorija opštine Bajina Bašta, a odakle je teritorija Ljubovije. Po čemu, po asfaltu! Tada su mi rekli da su jako osetljivi na tu temu?! Kažu, ne spominjite to! Niko nije rekao da su svesni tog nedostatka, već da o tome ne treba da se priča?!

Ljubovija 2013.
Ljubovija 2013.
U blizini Ljubovije je kanjon Trešnjice, stanište beloglavog supa
U blizini Ljubovije je kanjon Trešnjice, stanište beloglavog supa

Nije sad važno da li je to bila Ljubovija, ili neka druga varošica u Srbiji. Takvih ima koliko ti srce ište, koji ne gledaju dalje od onog komada neba što žaba vidi iz bunara…

Polako ulazim i u MTB biciklističke vode, gde me te akcije vode kroz najlepše šume, brda, planine, kroz mnoga zabačena sela naše Srbije, preko potoka i reka. Ljudi koje srećemo na tim turama svemu tome daju jedan poseban pečat, toliko su gostoprimljivi, toliko nesebični, da i ja tražim način da im uzvratim.

Svuda nas dočekuju kao najrođenije...
Svuda nas dočekuju kao najrođenije…

Uglavnom prolazimo kroz siromašna, ostarela sela, davno zaboravljena, i, kao da im unesemo tračak nade svojim dolaskom. Idući, tako, iz avanture u avanturu, ja otkrivam svet na jedan potpuno neuobičajen način. Istovremeno, ja sve više otkrivam sebe, ali, još uvek nedovoljno svesna svojih mogućnosti i sposobnosti. Sada već svaku biciklističku i planinarsku akciju propratim fotografijama i nekim tekstom. Bez toga se više ne može. Ako ne prenesem taj doživljaj na papir, kao da ne mogu da krenem i radujem se drugom, ovaj prethodni kao da „visi“ nedovršen.

Tekstove obogaćujem nekim istorijskim podacima, pričama iz mitologije, pa i svojim ličnim upadicama, jer nikako moja interesovanja nisu mogla da se zaustave na pukom poznavanju imena sela i ostalih mesta kroz koje prolazimo. Sve te tekstove, zajedno s foto-albumima, objavljujem na svom fejsbuk profilu, i sve mi češće stižu poruke u smislu „šta se tu trošiš, ima mnogo bolji način da plasiraš svoje tekstove i fotografije“! Taj „bolji način“ je blog. A, kako je do toga došlo… I, kako sam konačno shvatila i prihvatila da ni ja nisam izuzetak, da i ja, kao i svako drugi, imam nešto za šta sam nadarena, i što mogu još više da razvijem… I, da li sam ja, zaista, Biciklistička Palčica, kao što reče jedan moj prijatelj ;)?!.. Ne znate priču o Palčici? Nosi divnu poruku. Pročitajte.

Ima još

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone