Ko se voli, taj i MTBitku bije: Gučevo 2017

Bile su tu neke začkoljice, sve je nešto navodilo da ove jeseni nećemo, i opet, vojevati “MTBitku iznad oblaka”. Malo me to uznemirilo, jer, ja kad se pripremim za neko osvajanje, nema te sile koja će me od toga odgovoriti! Jedino ako sebe ubedim da bi to bilo previše lako za mene, dakle, zalogaj tipa “ništa posebno”, e, onda bih sigurno odustala vrlo brzo! I, okrenula se, naravno, nečem izazovnom.

Shvatila sam: za ovakve bitke, neophodna je i dobra strategija. Ovaj put, treba se malo i pritajiti, vrebati iz zasede. Kao da čujem ono, meni omiljeno, ali nikad isprobano: “Najbolje je živeo onaj ko se najbolje krio”. Ajd’ da se ja malo prikrijem, zaćutim, meditiram, usmerim svoje misli ka onome što želim… Pa, da vidimo…

I, evo nas na gradskom trgu u Loznici, skidamo bicikle s krova auta. Ne, nisu me misli ovde dovele, naravno, ali je energija dobro usmerena, priznajte!

Već se mnogo finog sveta okupilo. Mnoge poznajem, ne samo s prošlogodišnje gučevske manifestacije, već i s mnogih drugih MTB vožnji. Tu su: “Putevi Sokola” – Osečina, “Baberijus” – Ralja, “MTB družina” – Inđija, Miki Živković – promoter “Ljubovijske biciklijade”, “Brdsko-biciklistički klub Bratunac”, … Evo, i nas četvoro: Deki-Polar, Zoran-Žabac, Goxy, i ja, kao predstavnici fribajkera, možda i “Čikera”, možda i … Ma, kao da je važno! Sve zajedno, okupilo nas je planinarsko-biciklističko društvo “BicikLO” iz Loznice. Tu smo da, na naš, sportski, biciklistički način, obeležimo 103 godine od velike bitke iz Prvog svetskog rata, vođene na Gučevu, u okviru “Drinske operacije”. Po povratku s prošlogodišnje vožnje, dugo su mi u ušima odzvanjale reči prof. Miloša Đuričića, koji nam je ponudio pregršt poznatih, a, bogme, i manje poznatih detalja iz tog dela srpske istorije. Vreme nam tada baš i nije išlo na ruku: bilo je prilično hladno, tmurno, i nije bilo teško zaogrnuti se plaštom mučnih scena koje su se odigravale u sukobima srpske i austrougarske vojske. Dugo je potrajalo dok sam uspela sa sebe da skinem to teško breme… Ili su mi to na nogama bile grube vunene čarape, otežale od raskvašenog snega, cokule ko zna s kojeg poginulog borca skinute, a ramena mi povijena pod šinjenolom nepoznatog vojnika…

Godinu dana kasnije, 24. septembra 2017., mnogo toga je drugačije. Dan je vedar, sunčan, toplo je. Gučevska je šuma ponovo ozelenjela, nagrađena obilnim kišama u poslednjih nekoliko dana. Da li će biti i blata? Zasigurno znamo da će biti popadalog drveća, smrtno ranjenog u nedavnom nevremenu. U svakom slučaju, treba biti oprezan. Gučevo je nevelika planina, s najvišim vrhom na 779 mnv, ali nikako za potcenjivanje. Mnogo je kratkih, ali jakih uspona i klizavih, kamenjem prošaranih, uskih staza, koje vode u njenu utrobu.

Zajednička fotografija ispred hotela "Ester" na Gučevu
Zajednička fotografija ispred hotela “Ester” na Gučevu

Nas je oko 70, i krećemo se makadamskim putem prema hotelu “Ester”, gde pravimo kratku pauzu. Vazduh je rezak, i ako se neko i žalio na pospanost i mamurluk posle noći provedene u kafani, sad je sigurno i otrežnjen. Na šta li će se vaditi u nastavku vožnje, ko će biti kriv za nemoć pri usponima i trapavost pri strmijem spustu… Ma, nema ovde takvih, videćete i sami, svi su baaaaš spremni i sigurni na svojim točkovima.

Spomen-kosturnica na Gučevu
Spomen-kosturnica na Gučevu

Popili po čaj ili dva, zajedničko fotkanje, i sledi uspon do Spomen-kosturnice. Tu su sahranjeni posmrtni ostaci srpskih i austrougarskih ratnika, izginulih na ovim prostorima tokom “Drinske operacije”. Već sam pogled na spomenik u obliku piramide, visine skoro 17 metara, budi strahopoštovanje, i neku tihu jezu. Ovo je mesto koje u meni i ponovo budi svu silu emocija.

Prof. Đuričić se ne štedi, kroz mnoštvo istorijskih podataka vraća nas u vreme I svetskog rata i velikog stradanja srpskih boraca. Osvrnem se oko sebe, jasno je da ni moji prijatelji nisu ravnodušni. Svi ćutke stojimo i slušamo. U jednom trenutku, odlučih da bliže priđem spomeniku, i malo bolje pogledam neke detalje koji, prošli put, kao da su nekako ostali u magli i tamnim oblacima. Na vrhu piramide je dvoglavi orao raširenih krila, isklesan od belog mermera. Sad kao da slobodno para plavo nebo. Na jednoj strani spomenika je lovorov venac, ispod je sarkofag, na kojem je u reljefu predstavljena borba srpske i austrougarske vojske, s urezanim tekstom: “Gučevskim herojima poginulim u borbi 1914. godine”.

Miloš Dejanović, pisac knjige “Bitka na Gučevu 1914 – Epopeja na pragu Srbije”
Miloš Dejanović, pisac knjige “Bitka na Gučevu 1914 – Epopeja na pragu Srbije”

Gledam dalje, upadljiva je greda na kojoj su ispisane Njegoševe reči: “Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi”. Gredu “drže” dve figure ratnika – stražara, s mačem u ruci. Fotografišem, i u tom trenutku mi se pridruži jedan stariji gospodin. Reče mi da se zove Miloš Dejanović, da je iz Loznice, i da je napisao knjigu “Bitka na Gučevu 1914 – Epopeja na pragu Srbije”. Bi mi drago da smo malo popričali, ali onda smo i požurili, da poslušamo predavanje njegovog imenjaka, prof. Đuričića.

Tu sam, prvi put na današnjoj vožnji, videla još jedno žensko čeljade na biciklu. Pitah je kasnije, kad smo zaobilazili jedno oboreno drvo i stali da se fotkamo, kako se zove. “Ana”, kaže, “Nešto ti je palo s bicikla, Ana, u travu, zazvoncalo je, evo, našla sam”, kažem ja, “Pa, to je moje zvonce, opravdala si svoje ime ZvoNcara”, reče Ana. Baš lep šumski susret i lepo, kratkotrajno druženje. Kasnije, kad smo na jednom odmorištu jeli čokoladice i pili “Tronoša” vodu, što su nam obezbedili organizatori, pitam gde je Ana, a onda sam saznala da je ovo njena prva MTB vožnja, i da se hrabro, ali malo sporije, probijala gučevskim puteljcima.

A, ti gučevski puteljci, kako im ja tepam, samo što ne progovore! Vrlo životni, i živahni. Povremeno smireni, smerni. Pa se naprave fini, možda malo i nespretni. Hteli bi da im verujemo, da se prepustimo. A, mi, šta, kao ne znamo šta se krije iza izgleda naivne francuske sobarice… Kao, ništa ona ne zna, i nije ona ništa kriva.. Samo bi da nas namami, a onda se nađemo u sred blatnjavog spusta, ili pred oborenim drvećem, koje preskačemo, kroz čije se grane provlačimo, ili ga zaobilazimo. Ma, ko bi im verovao!

Sve deluje vrlo bezbedno, a onda, odjednom, iz šume počeše da iskaču, pomislih, ustanici,.. Ma, kakvi te ustanici spopali, kažem ja to sebi, opet si previše čitala narodnih priča iz doba Turaka, gde su se ljudi kroz zadnja vrata na kući spašavali i krili u šumi, a posle koristili povoljan trenutak i “uzvraćali udarac”… Ako nisu “ustanici”, ko su? Pa, MTB ratnici, malo su zalutali, pratili oznake koje nisu trebali, ali im se dopale, vodile ih u dubinu šume, u vrtoglavi spust. U nekom trenutku, konačno, shvatili da “tu nešto ipak nije u redu”, pa se onda mukotrpno izvlačili i nosili bicikle. Puf, puf, jedva nekako dođoše do daha, ali i do pravog puta.

Inače, u pravu su bili organizatori vožnje, staza je bila perfektno obeležena. Još je samo trebalo da se te oznake i čitaju. A, kako da čitam, kad je meni u jednom trenutku bilo važno da napravim dooobru fotku?! To, što je na drvetu pisalo “levo”, meni baš i nije bilo od nekog značaja, te ja tako preko najgoreg blata, bljaaaak, prođoh pravo. Naravno, prvo sam najstrašnije iskukala nešto u fazonu jadna ja, nikad nisam gazila ovakvo blato, pomozite mi, ljudi… Ma, to je čisto foliranje, jasno je svima, u stvari, jasno je bilo onima koji me poznaju od ranije i koji znaju da sam do sada prešla desetine i desetine kilometara najuzbudljivijeg blata… Mljaaaacccc.. I jela, u kombinaciji s vodom iz bidona, s peskom s usana…

Uh. Svega je bilo. A, da. Šta s onima koji ne znaju za moje gurmanske poduhvate? Pa, sad znaju. A, šta još.. Pa, da priznam, naravno. Eto, priznajem da sam, umesto levo, a lepo je pisalo, ja produžila pravo. I, onda, čujem iza sebe: “Levoooooo! Malo pre si to fotkala!”. Eto, ja priznala, a sad vi.. Sigurno ima nešto što do sada niste nikome rekli… Nema blama, ko još ima vremena za to…

Uglavnom sam s ljudima koji su i prošle godine bili ovde. Ni oni se, baš kao ni ja, nekih delova staze ne sećaju baš najbolje. Onda nam je to bio potpuno nepoznat teren, bilo je prilično hladno, i više smo vodili računa o svojoj bezbednosti nego što smo mogli da uživamo u lepoti gučevske šume. Zato je ova današnja vožnja bila pun pogodak! Svi smo mnogo opušteniji, i iskustvo, ali još više sunce i toplo vreme, učinili su da zadovoljstvo bude nemerljivo! Društvo je odlično, i, da nije Čeda u jednom trenutku primetio da sam jedina žena, ne bih, verovatno, ni sama o tome razmišljala.

Ako sam u prošloj vožnji bila okupirana mislima o stradanju srpskih vojnika, sada mi se nametnula priča o ženama – heroinama Prvog svetskog rata u Srbiji. U jednom smo trenutku, prolazeći šumom, naišli na mesto, gde je, rekoše mi, bila ratna bolnica. Prva mi je misao bila o ženama koje su ovde zbrinjavale ranjene borce i bile uz njih u, možda, njihovim poslednjim trenucima… Kojim su ih rečima hrabrile i pomagale im da lakše podnesu teške rane i nesnosne bolove? Mnoge od njih su i same učestvovale u borbama, i izlagale se brojnim opasnostima. Šta su sve trpele i one koje su ostajale sa decom i starcima kući, na imanju, brinući o svemu, kao da je i muška glava prisutna?

Idemo dalje, lepota kojom smo okruženi doprinela je da taj trenutak razmišljanja brzo prođe, i da se ponovo prepustim samo uživanju. A, kakvo je tek uživanje bilo na spustu prema manastiru Tronoša! Istina, na nekim mestima je bilo i malo rizično, zbog debelih naslaga sitnog kamenja. Čini se da su nečiji laktovi tu malo i “projurili”, ali bez značajnih posledica.

Kratko zadržavanje u krugu manastira u meni budi baš lepa sećanja. Ovde sam mog starijeg sina prvi put dovela kada je imao mesec dana, i, sećam se da je taj naš dolazak izazvao baš lep događaj. Nekada je manastir bio “muški”, a sada je “ženski”, i ove godine slavi 700 godina svog postojanja. Ovde je Vuk Stefanović Karadžić učio školu 1797. godine. Od njegovog rodnog Tršića do manastira imao je oko sat vremena hoda kroz šumu. Mi ćemo sada kroz tu šumu da prođemo biciklima vrlo brzo, i spustimo se do Vukovog rodnog sela. Ujedno, tu je i završetak naše današnje vožnje.

U Tršiću

Okupljanje je u bašti kafane “Vuk”. Okupirali smo sve raspoloživo, i stolice, i klupe, i livadu. Atmosfera je odlična, baš kao što je i ceo dan bio. Gazda Milosav nas je ugostio kako i dolikuje ovom kraju, poznatom po ljudima velikog srca. Ostavio nam je vrata “Vuka” širom otvorena i za naše naredne dolaske. Hvala svima koji su učinili da nam ova naša, mirnodopska MTBitka, ostane nezaboravna, i u najlepšem sećanju! Hvala na nesebičnosti, na strpljenju, na svemu lepom što smo doživeli, i onom novom što smo naučili. Doći ćemo po još!

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone