Oči pune zelenila, duša okupana čistotom… Možda bi i mogao dan proveden u klisuri reke Gradac da se svede pod ovih nekoliko reči. Ili da se obeleži s nekoliko fotografija. Ipak, mislim da bi svi bili uskraćeni za jedan poseban doživljaj kada ne bih koji redak više i ovde stavila. Istina je da u mnogo situacija “fotografija govori više od hiljadu reči“. Ali, istina je i da se usmeno predanje oduvek posebno negovalo i imalo jednu specifičnu draž. 

Sada se i ne sećam čija je to ideja bila, ali nas se četvoro obresmo u kolima, s biciklima na krovu, na putu za Valjevo. Inače, Valjevo je za mene sinonim nečega što je „veoma blizu“. Ipak je sve relativno, pa otud i taj moj osećaj da tih 100 km do Valjeva i nije nešto posebno. Mera je moje prvo duže i zahtevnije bicikliranje, odnosno 195 km od Zemuna do Rastišta na Tari, preko Debelog Brda, u jednom danu. Niko iz ekipe s kojom sam vozila nije tih 100 km uzimao kao nešto značajno. Tek ono što je usledilo je zaslužilo pažnju.

Tako i ja sad. Put do Valjeva i nije ništa posebno, ali je zato ono što smo posle toga doživeli bio nazaboravan spektakl!

Parkirali smo negde u širem centru grada, i krenuli u vožnju od kraja klisure. Od izvora Gradca ići ćemo nekom drugom prilikom. Najpre zastajemo ispred vodenice uređene u etno-stilu; u blizini je i restoran s lepom baštom, ali mi nismo zainteresovani za tu vrstu turizma. Produžavamo prema reci, put je širok, makadamski. Polako vozimo, nismo baš sigurni šta nas sve čeka i ne bi da nešto propustimo. Reka nam je s desne strane, a s leve konjički klub „Degurić“. Zalazimo u sve veću divljinu i dolazimo do rečice koju valja preskočiti. Osvrnem se oko sebe i pogled mi zastane na velikom pećinskom otvoru, odakle rečica izvire. Iznad je natpis koji kaže da stojimo ispred Degurićke pećine, ali ni jedan podatak više. Tek sam po povratku kući pročitala da je pećina izvorskog tipa i jedina sa stalnim podzemnim tokom u celom slivu reke Gradac, te da je decenijama objekat istraživanja speleologa, biologa, i ostalih stručnjaka. Bogata je pećinskim nakitom, samim tim i vrlo atraktivna. Zaviriti u ovakve, specijalne odaje, za mene ima primat i u odnosu na bečke balske dvorove.

A, ono što je usledilo, bilo je na momente zaista kao neki indijanski ples. Prvo na sipkavom zemljanom terenu, a potom i pri prelasku reke. Proklizavali smo i ne znam da li smo bili smešniji sami sebi ili gledajući onog ispred nas kako vešto balansira gurajući ili noseći bicikl. Teško je tu bilo snaći se i bez bicikla; povremeno uspeš nekako da se uhvatiš za izdžikljalo mlado drvo i ono ti bude spas od sigurnog pada. Ipak, uglavnom smo se na nogama zadržavali držeći se jednom rukom za kamen, grumen tvrđe zemlje, ili zariven koren nekog raslinja. Ovo je baš bio pravi freebiking!

U međuvremenu smo od jednog profesora fizičkog vaspitanja saznali da su mostovi koji spajaju dve obale porušeni u prethodnim poplavama i da nisu obnovljeni. To je značilo da ćemo desetak i više puta preći hladnu reku ne bi li nastavili put njenom klisurom. Usput smo susreli mnogo onih koji su u gumenim čizmama, ili drugoj prikladnoj obući, prošli ceo tok reke, uglavnom se krećući od izvora.

Sledi prvo izuvanje. Prelazimo reku koja je i zvanično jedna od najčistih u Evropi, ali je i poprilično hladna. Kamenje na dnu Gradca je uglačano, krupno, a naša su se stopala davno odvikla od toga da bosa gaze. Izuvaj se, obuvaj se, smej se, poziraj, ćakulaj. Reka je inspirativna, mi smo super raspoloženi, ali sa svakim novim prelaskom i umorniji. Sad bi već i da izađemo iz klisure, nešto se i smrklo, kao da će kiša. Podižemo glave, opkoljavaju nas betonski stubovi, a iznad nas je železnički most i pruga Beograd-Bar. Železnički saobraćaj je u ovom delu pruge u prekidu zbog oštećenja nastalih nakon poplava.

Uspeli smo nekako da se uspentramo i dođemo do pruge. U međuvremenu je počela i kiša, ali ništa nije moglo da umanji moje uzbuđenje što vozim bicikl posred železničke pruge, po nezgodnom kamenju, preko drvenih pragova, između šina. I u susret tunelu.

Ispred tunela smo zastali da se fotografišemo i ugledali predivan prizor: manastir Ćelije koji se pružao s druge strane reke, preko livade i blage uzbrdice, kroz vinograd i voćnjake. Ženski je to manastir, a, po narodnom predanju, ktitor mu je bio kralj Dragutin Nemanjić. Kralj je, negde u XIII veku, naredio da se u kanjonu reke Gradac, na skrovitom mestu, izgradi ovaj manastir, kasnije središte svih značajnijih aktivnosti valjevskog kraja.

Spustili smo se nekako sa mosta i stigli do manastira. Nakon kratkog zadržavanja produžavamo do etno domaćinstva „Skok po skok“. Već smo i umorni i gladni a ovde je atmosfera domaćinska, te smo i ručali. Kiša je odlučila da se baš tu ispada, a i zahladilo je.

Ubrzo smo okrepljeni, nebo se razvedrilo i valja krenuti dalje. Garmin pokazuje smešno malo pređenih kilometara; razmišljamo kako kući da se vratimo i opravdamo celodnevno izbivanje – ko će nam verovati da smo se toliko izmorili i da smo toliko uživali na tako maloj razdaljini?! Smejali smo se i zamišljali situacije: šta će reći Kuša, šta će reći još neki naši prijatelji ako im kažemo da nismo prešli više od 30 kilometara…

Produžili smo vožnju do manastira Lelić, ovaj put muškog manastira, napravismo još nekoliko krugova ne bi li nam kilometraža bila iole pristojnija.

U povratku smo ponovo prošli pored vodenice s početka priče. Ovaj put je tu bio i gazda vodenice. Kupili smo belog kukuruznog brašna, a Polar i tronožac, iliti stolicu sa tri noge, s pečatom tradicije.

A, ja bih i opet u klisuru Gradca, posebno sad, kad su velike vrućine, a tamo je rashlađivanje zagarantovano.