Klisurom reke Gradac, do tronošca s pečatom tradicije

Oči pune zelenila, duša okupana čistotom…

Možda bi i mogao dan proveden u klisuri reke Gradac da se svede pod ovih nekoliko reči. Ili, da se obeleži s nekoliko fotografija. Ipak, mislim da bi svi bili uskraćeni za jedan poseban doživljaj, kada ne bih koji redak više i ovde stavila. Istina je da, u mnogo situacija, “fotografija govori više od hiljadu reči“. Ali, istina je i da se „usmeno predanje“ oduvek posebno negovalo i imalo jednu specifičnu draž.

Gradac je jedna od najčistih evropskih reka
Gradac je jedna od najčistih evropskih reka

Sada se i ne sećam čija je to ideja bila, ali nas se četvoro obresmo u kolima, s biciklima na krovu, na putu za Valjevo. Inače, Valjevo je za mene sinonim nečega što je „veoma blizu“. Ipak je sve relativno, pa otud i taj moj osećaj da tih 100 km do Valjeva i nije nešto posebno. Mera je moje prvo duže i zahtevnije bicikliranje, odnosno 195 km od Zemuna do Rastišta na Tari, preko Debelog Brda, u jednom danu. Niko iz ekipe s kojom sam vozila nije tih 100 km uzimao kao nešto značajno. Tek ono što je usledilo je zaslužilo pažnju.

E, tako i ja sad. Put do Valjeva i nije ništa posebno, ali je zato ono što smo posle toga doživeli bio nazaboravan spektakl!

Stara Ilovačića vodenica, preneta sa Kolubare
Stara Ilovačića vodenica, preneta sa Kolubare
Stara Ilovačića vodenica, preneta sa Kolubare, a u njenom jezercetu simbol Gradca - vidra
U jezercetu pored vodenice simbol Gradca – vidra

Parkirali negde u širem centru grada, i krećemo u vožnju od kraja klisure. Od izvora Gradca ići ćemo nekom drugom prilikom. Zastajkujemo ispred vodenice uređene u etno-stilu. U blizini je i restoran sa lepom baštom, ali mi nismo zainteresovani za tu vrstu turizma. Produžavamo prema reci, put je širok, makadamski. Polako vozimo, nismo baš sigurni šta nas sve čeka, i ne bi da nešto propustimo. Reka nam je s desne strane, a s leve konjički klub „Degurić“. Zalazimo u sve veću divljinu i dolazimo do rečice koju valja preskočiti. Osvrnem se oko sebe i pogled mi zastane na velikom pećinskom otvoru, odakle rečica izvire. Iznad je natpis koji kaže da stojimo ispred Degurićke pećine, ali ni jedan podatak više. Tek sam po povratku kući pročitala da je pećina izvorskog tipa, i jedina sa stalnim podzemnim tokom u celom slivu reke Gradac, te da je decenijama objekat istraživanja speleologa, biologa, i ostalih stručnjaka. Bogata je pećinskim nakitom, samim tim i vrlo atraktivna. Zaviriti u ovakve, specijalne odaje, za mene ima primat i u odnosu na bečke balske dvorove.

Klisura Gradca je bogata pećinama
Klisura Gradca je bogata pećinama
Na ulazu u Degurićku pećinu
Na ulazu u Degurićku pećinu
Prelazak preko rečice koja izvire u Degurićkoj pećini, i uliva se u Gradac
Prelazak preko rečice koja izvire u Degurićkoj pećini, i uliva se u Gradac

A, ono što je usledilo, bilo je na momente zaista kao neki indijanski ples. Prvo na sipkavom zemljanom terenu, a potom i pri prelasku reke. Proklizavali smo i ne znam da li smo bili smešniji sami sebi ili gledajući onog ispred nas, kako vešto balansira gurajući ili noseći bicikl. Teško je tu bilo snaći se i bez bicikla, povremeno uspeš nekako da se uhvatiš za izdžikljalo mlado drvo. Ipak, uglavnom smo se na nogama zadržavali držeći se jednom rukom za kamen, grumen tvrđe zemlje, ili zariven koren nekog raslinja. Ovo je baš bio freebiking i nešto mi žao kad se sad na sve strane koristi taj termin, „freebiking“, a mnogi i ne znaju kada, u stvari, treba da se koristi.

U međuvremenu smo, od jednog profesora fizičkog, saznali da su mostovi koji spajaju dve obale porušeni u prethodnim poplavama, i nisu obnovljeni. To je značilo da ćemo desetak i više puta preći hladnu reku, ne bi li nastavili put njenom klisurom. Usput smo susreli mnogo onih koji su u gumenim čizmama, ili drugoj prikladnoj obući, prošli ceo tok reke, uglavnom se krećući od izvora.

Prvo izuvanje. Prelazimo reku koja je i zvanično jedna od najčistih u Evropi. Ali je, bogami, i hladna. Kamenje na dnu Gradca je uglačano, krupno, a naša su se stopala davno odvikla od toga da bosa gaze. Izuvaj se, obuvaj se, smej se, poziraj, ćakulaj. Reka je inspirativna, mi smo super raspoloženi, ali sa svakim novim prelaskom i umorniji. Sad bi već i da izađemo iz klisure, nešto se i smrklo, kao da će kiša. Podižemo glave, opkoljavaju nas betonski stubovi, a iznad nas je železnički most, i pruga Beograd-Bar. Železnički saobraćaj je u ovom delu pruge bio u prekidu, zbog oštećenja nastalih nakon poplava.

Pogled na gore: železnčki most iznad klisure reke Gradac, i pruga Beograd-Bar
Pogled na gore: železnčki most iznad reke, i pruga Beograd-Bar

Uspeli smo nekako da se uspentramo i dođemo do pruge. U međuvremenu je počela i kiša, ali ništa nije moglo da umanji moje uzbuđenje što vozim bicikl posred železničke pruge, po nezgodnom kamenju, preko drvenih pragova, između šina. I u susret tunelu.

Vozimo prugom Beograd-Bar, iznad klisure Gradca
Vozimo prugom Beograd-Bar, iznad klisure Gradca
Luka na izlazu iz tunela
Luka na izlazu iz tunela

Ispred tunela smo zastali da se fotografišemo i ugledali predivan prizor: manastir Ćelije koji se pružao s druge strane reke, preko livade i blage uzbrdice, kroz vinograd i voćnjake. Ženski je to manastir, a, po narodnom predanju, ktitor mu je bio kralj Dragutin Nemanjić. Kralj je, negde u XIII veku, naredio da se u kanjonu reke Gradac, na skrovitom mestu, izgradi ovaj manastir, kasnije središte svih značajnijih aktivnosti valjevskog kraja.

Ulazna kapija manastira Ćelije
Ulazna kapija manastira Ćelije

Spustili smo se nekako sa mosta i stigli do manastira. Nakon kratkog zadržavanja produžavamo do etno domaćinstva „Skok po skok“. Već smo i umorni i gladni, a ovde je atmosfera prilično domaćinska, te smo tu i ručali. Kiša je odlučila da se baš tu ispada, a i zahladilo je.

Prilaz etno-domaćinstvu "Skok po skok"
Prilaz etno-domaćinstvu “Skok po skok”

Ubrzo smo okrepljeni, nebo se razvedrilo, i valja krenuti dalje. „Garmin“ pokazuje nešto smešno malo pređenih kilometara. Razmišljamo, kako kući da se vratimo, i opravdamo celodnevno izbivanje, ko će nam verovati da smo se toliko izmorili i da smo toliko uživali na tako maloj razdaljini. Smejali smo se i zamišljali situacije, šta će reći Kuša, šta će reći još neki naši prijatelji, ako im kažemo da nismo prešli više od 30 kilometara…

Manastir Lelić
Manastir Lelić

Produžili vožnju do manastira Lelić, ovaj put muškog manastira, napravismo još nekoliko krugova, tako se posle pričalo po centru Valjeva, ne bi li nam kilometraža bila iole pristojnija…

Tronožac s pečatom tradicije
Tronožac s pečatom tradicije

U povratku ponovo prošli pored vodenice s početka priče. Ovaj put je tu bio i gazda vodenice. Kupismo belog kukuruznog brašna, a Polar i tronožac, iliti stolicu sa tri noge, s pečatom tradicije.

A, ja bih i opet u klisuru Gradca, posebno sad, kad su velike vrućine, a tamo je rashlađivanje zagarantovano.

Podelite...Share on Facebook131Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone

2 Comments

  1. Shonepa says:

    Pozdrav,
    Super text, kao i svi ostali! Samo jedan komentar… Ne shvatam cimanje oko izuvanja prilikom prelaska reke… Ja sam prošle subote prvi put išao na Gradac, tj . uopšte na ovako nešto. Gledao sam brdo snimaka sa sličnih “poduhvata”. Kod nas ljudi uglavnom se izuvaju, ili idi u nekoj neprikladnoj obuci (Papuče, sandale i sl). Na stranim snimcima 90%ljudi je u patikama gazilo kroz vodu… Tako sam se i ja odlučio, a jedan drugar me je poslušao pa tako isto. Ostatak ekipe u papucama. Nije im bilo jasno zašto mi to tako. E oni su se mučili i padali, a mi uživali. Poneses rezervne patike koje ces obuti na kraju avanture… Patikama ništa neće biti, a kao ni onom ko ih nosi kroz vodu… Hladnije mi je bilo kroz vodu nego dok sam hodao po suvom… Tj.ne mogu da kažem da mi je uopšte bilo hladno… Eto, nadam se da će me jos neko poslušati i olakšati sebi a i drugima 🙂

    1. Emira Miličević says:

      Pozdrav, Nešo!
      Poprilično si u pravu za skoro sve što si napisao! Ipak, ima nešto, a to je da smo bili nepripremljeni za ono što nas je čekalo, tj nismo imali ideju da ćemo gaziti reku. Krenuli smo u ovu akciju potpuno nespremni, tj u fazonu “biće šta biti mora”, što nam inače nije manir. Tako je, bili smo u neprikladnoj obući, mtb patike koje smo imali na nogama nije bilo isplativo kvasiti u Gradcu. Zato je svaki naš sledeći odlazak u kanjon bio s dobrom pripremom :-), u odgovarajućoj obući. No, dobro, sve je to deo nove avanture.
      Hvala na javljanju, pohvalama i sugestijama -) !

Comments are closed.