Kako se rodila ideja za blog, i kako je »ZvoNcara« dobila svoj oblik…

Hoćeš da ti pričam priču ispočetka?

Nije mi teško. Počeci jesu zahtevni, pa tako ni priča o njima ne može da bude “u prolazu”.  Sve ima svoje mesto, i svoje vreme. Oktobar je, prošle, 2016. godine, subota, ja uz šporet, a gde bi žena bila vikendom, ne valjda na nekoj biciklističkoj ili planinarskoj turi 🙂 , na glavi mi marama, da mi miris dinstanog luka ne uđe u kosu…

Od ove je fotke počelo... U kuhinjskom ambijentu
Od ove je fotke počelo… U kuhinjskom ambijentu

Pomislim kako me sve ovo čeka i sutra, u nedelju, pa se setim da neće moći, ipak ću ja na neku akciju! Akcija je bila Jesenji fruškogorski MTB maraton, a ja podlegoh trenutku, napravih jedan selfi sa sve maramom, ispod fotke napisah nešto u stilu: Kako izbeći nedeljno kuvanje ručka? Tako, što ćeš da voziš 50 km po Fruškoj Gori!… Vrlo brzo stiže reakcija na moj post: „Izbeći ćeš dosadno kuvanje nedeljnog ručka tako što ćeš prestati da se izmotavaš sa ovim postovima po fejsbuku, već ćeš da se malo potrudiš i napraviš svoj blog, postaneš blogerka i, zahvaljujući tome, kuvanje ručka prepustiš nekom drugom!“.. Mogla sam malo i da se našalim, pa da pitam da li to prepuštanje kuvanja ručka znači da će moj muž naći drugu ženu, zato što ću ja sve više vremena provoditi pišući tekstove?!… No, tako nešto stvarno ne bih sebi poželela. A, ni Goranu.

I, ja tada obećah mom prijatelju Željku Klepiću, inače licenciranom planinarskom vodiču, ali i ljubitelju biciklizma, i obožavaocu njegovog rodnog Velebita, da ću tako i da uradim.

Evo mene s mojim prijateljem Željkom, na Žumberačkom gorju
Evo mene s mojim prijateljem Željkom, na Žumberačkom gorju

Došla i zima, dobijam ja poruke, sad već s još dve-tri strane, »Hajde, šta čekaš, zima prolazi, od proleća ćeš imati sve manje vremena…«. Ja sve, važi, evo sad ću, i konačno negde u martu počeh malo ozbiljnije o tome da razmišljam. Prvo treba smisliti dobro, zvučno ime za blog. Da ima veze s biciklom, a da nije pedala, i tako to, što je već uobičajeno, a, opet, da ne bude strogo vezano samo za biciklizam, jer, ja se bavim i planinarenjem, a imam još nekih ljubavi i interesovanja, poput plesa, recimo… Gde ćeš zvučnije od zvonceta, a gde je zvonce, tu je i zvoncara. To je rešeno. A, sad, slogan. Ma, i to se brzo iskristalisalo. Moja potreba da stalno učim, a od koga, ako ne od najboljih, logično me i dovela do slogana Uvek s najboljima. Moji pozivi i želje da se družimo kroz mnogobrojne akcije, odvele su me i do drugog dela slogana, Poziv koji se ne odbija! Pa, nećete valjda mene da odbijete….?!

Jedno po jedno, prekopavanje po gomili mojih tekstova već ispisanih na fejsbuk profilu, po brojnim foto-albumima, u potrazi za specifičnim fotografijama, istraživanje i skidanje materijala sa neta, sve to nije dugo trajalo, ali je bilo udarnički. Na Uskrs 2017. godine, dakle, 16. aprila, »Zvoncara« je ugledala svetlost dana. Kao što je uskrs sinonim za novi početak, tako sam i ja shvatila izlaženje mog bloga »Zvoncara«, kao moj novi početak. Nižu se moji postovi, prate ih fotografije, ne zaustavljam se na tome da kažem „krenuli mi tako i vozili od tačke A do tačke B, bio je lep dan, svi smo bili dobro raspoloženi i na kraju akcije smo pili pivo i posle pevali u autobusu“.. Ne, to meni nije bilo dovoljno, to bi mi bilo suviše klinački, ipak sam ja porasla, ja sam zaljubljena, i hoću za sebe i svoje prijatelje samo najbolje!

I, opet da se malo vratim unazad, ovaj put na period od šest meseci pre izlaženja bloga. Oktobar je 2016., i zaintrigirao me, na fejsbuku objavljen, poziv na MTB vožnju, vrlo zvučnog imena: bila je to „MTBitka iznad oblaka“, u organizaciji PBD BicikLO iz Loznice, a posvećena uspomeni na veliku bitku na Gučevu u I svetskom ratu. Takvom se pozivu ne može odoleti, i ja se prvi put obreh na Gučevu. Odlična organizacija, sjajni domaćini, nadahnuti gosti, tj mi, vozači, i mnogo novih poznanstava. Iz te su se vožnje izrodile mnoge naredne.

Delić MTB staze i atmosfere "Putevi sokola"
Delić MTB staze i atmosfere “Putevi sokola”

Tada sam upoznala i »Sokolove«. Nije prošlo ni mesec dana od izlaženja mog bloga, oni su organizovali MTB-kros vožnju, mali i veliki krug, i nazvali je „Putevi sokola“. Nekako kao da je to bio znak da je to i za mene i „Zvoncaru“ dobar put. I, tako sam, zajedno s mojim mnogobrojnim prijateljima, krenula prema selu Bastav u Podgorini. Pre toga sam se, kao i obično što činim, malo informisala o tome „šta se to iza brda valja“. Dopalo mi se kad sam videla da se ova manifestacija vro temeljno i dugo priprema, da se ništa ne prepušta slučaju. I opet me zaintrigirao naziv samog događaja. Soko je simbol viteštva, snage, brzine i spretnosti, i odabir takvog imena mogao je i da pretpostavi da će i naše druženje na obroncima Sokolske planine biti u tom duhu. Što se mene tiče, želja mi je bila da vožnja bude bezbedna, da vidim nove krajolike, da upoznam nove ljude, da poželim da i ovu akciju ispričam u svom blogu, da budem nadahnuta, i da nastavim da širim dobar duh šume, planine i ljudi s kojima se srećem. U Bastavu je, na neki način, »Zvoncara« doživela i svoju premijeru, u smislu da sam prve majice s logom bloga podelila upravo ovde, kao i prve nalepnice za bicikl, a kasnije i flajere. Za sve to su se pobrinuli moji prijatelji-biciklisti, Luka, Polar, Žabac, Željko, koji se bave grafičkim dizajnom i štampom. I opet se pokazalo da su biciklisti ljudi na koje se može i treba računati!

"Zvoncara" majice
“Zvoncara” majice i “Zvoncarine” manekenke

Dalje nas put vodi u Ralju, na MTB stazu »Baberijus«. Nisu oko nas iskakali rimski vojnici, nismo našli zlatne kočije, ali je i bez tih efekata vožnja bila veoma nadahnuta. Zatim nas ponovo okupljaju Lozničani, ovaj put je skup na Radaljskom jezeru, odakle se veremo po Boranji, i odlazimo u Donju Trešnjicu, na još jedno upoznavanje sa istorijom ovog dela Srbije i njenim žiteljima. Sledi Čiker-maraton, i još mnogo lepih manifestacija.

Pred start MTB krosa u Ralji, stazom "Baberijus"
Pred start MTB krosa u Ralji, stazom “Baberijus”
Radaljsko jezero
Radaljsko jezero

Vremenom, stiže mi sve više poruka od poznatih i nepoznatih, pitaju za još detalja oko nekih akcija, pišu mi da ih moji tekstovi pokreću, da koliko sutra idu na Borački Krš, u klisuru Gradca, na Vršački breg, na Homolje, Goliju, kanjon Crne Reke, Gvozdačke stene, Miroč, .. Hvale se, nakon što se vrate sa neke destinacije, da im je bilo lepo i zahvaljuju se što ih inspirišem i pokrećem. Da, shvatila sam vrlo brzo da ima mnogo ljudi kojima treba podsticaj, neki spoljašnji nadražaj, jer ne nalaze u sebi dovoljno motiva i pokretačke snage da se upuste u nešto novo. Takvima su moji tekstovi vrlo inspirativni i oni se odlučuju da urade nešto novo za sebe i svoju porodicu, prijatelje. Takve poruke koje sam dobijala i dobijam, gledam kao dragulje. Mnogo mi govore. Kažu mi da sam na pravom putu, da sve ovo što radim i te kako ima smisla. Ja uživam u tome, nadahnuta sam maksimalno, sve me to ispunjava i motiviše da idem dalje. S druge strane, naišlo je na odjek kakav sam, potajno, i očekivala. Ali, ne mogu da kažem da nisam iznenađena što je sve to došlo tako brzo. Ipak je »Zvoncara« izašla pre samo četiri meseca, i sama nekad ne mogu da verujem u to, a već ima brojne pratioce, pristalice, obožavaoce.

S Nenom i Stanketom na Goču, u organizaciji kluba Čiker iz Kraljeva
S Nenom i Stanketom na Goču, u organizaciji kluba Čiker iz Kraljeva

Ja i dalje iz vikenda u vikend odlazim u nove atraktivne akcije i avanture, otkrivam nove destinacije, zavirujem u kutke ove naše lepe Srbije, za koje ni sanjala nisam da postoje. Da li znate gde je Maglič? A, Magleš? A, kanjon Panjice? Dukat? Besna Kobila? Toliko nesvakidašnjih naziva.. Čuli smo za Zlatibor, Taru, Kopaonik… A, gde je ostalo? Znate li šta sve krije, i nenapadno nudi, kraj u kojem živite? U Borskom okrugu, u selu Zlot, doživeli smo neverovatno lepe trenutke sa meštanima. Odatle smo išli u Lazarevu pećinu, penjali se iznad Lazarevog kanjona… U Zlotu su ljudi počeli, doduše stidljivo, da se bavi seoskim turizmom, pa su tako i nas, ciklo-putnike ugostili.

Fribajkeri u Koštunićima
Fribajkeri u Koštunićima
Panta na Povlenu
Panta na Povlenu

Širi se, tako, ta lepa priča o biciklizmu i nama, ciklo-putnicima. Sve se više organizuju promotivne vožnje u cilju skretanja pažnje na važnost bavljenja sportom u prevenciji raznih bolesti, posebno kad je reč o karcinomu dojke i karcinomu grlića materice. Neizostavno moram da spomenem moje prijatelje, Jagodinske bicikliste, koji su u suradnji s Udruženjem za kolposkopiju i cervikalnu patologiju Srbije,  i organizacijom Ride4Women (Vožnja za žene) iz Graca, Austrija, ovog juna organizovali osmodnevnu vožnju pod nazivom “Budi brža od kancera” . Na pitanje austrijskih lekara zašto  žele da voze  pod njihovim pokroviteljstvom, odgovor jednog od organizatora, Jagodinca Gorana Vasića, bio je: “Vi, lekari, lečite žene, ali postoji i druga strana, a to su: muževi, očevi, braća, koji u tom slučaju treba da budu učesnici u problemu i radu na rešavanju problema,  ne samo vozači automobila”. Ja sam iz ove rečenice osetila neverovatnu snagu, odlučnost, ljubav! I, znam… Biće ovakvih vožnji sve više! I pričaćemo i pisati o njima!

Jagodinski biciklisti u akciji "Budi brža od kancera"
Jagodinski biciklisti u akciji “Budi brža od kancera”

I dalje ću da delim svoja iskustva i specifične priče sa biciklističkih i planinarskih akcija, i pozivam na druženja. Želja mi je da svako pronađe neki deo sebe u nekoj od tih mojih priča, i da se tako što bolje povežemo i pravimo još lepšu, zajedničku. Da zajedničkim snagama i na javi odsanjamo svoje snove, da širimo dobar glas šume i planine, i da se povezujemo u našim zajedničkim ljubavima. Da naša sela prepoznaju svoju šansu i, kroz bavljenje seoskim turizmom, organizuju se za prihvat ciklo-turista i ovladaju novim znanjima i veštinama.

Da budemo bolji ljudi, da verujemo u sebe i u svoje ljubavi!

 

Podelite...Share on Facebook17Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone