Jedan sasvim nestvaran dan: iz Pljevalja, preko Mosta na Đurđevića Tari, do Žabljaka

U četvrtom smo Čiker-maratonskom danu: stigli smo u Pljevlja, i smešteni u hotel “Faraon”. Sneža otrča po pivo, a ja izašla na terasu, nagnula se preko ograde, i zovem Ameru, gazdaricu: “Imaš li nekog zgodnog dasu da nam zameni sijalicu? Ovi naši vozili ceo dan, kažu da nisu ni za šta. I, još kažu, ko će da misli na te stvari nakon celodnevne vožnje?!. Nas se dve zbunismo, nismo baš najbolje razumele, šta su oni mislili, da smo mi mislili, da… A, samo treba da se zameni sijalica u sobi, iznad kreveta!”.. Smeje se Amera, kaže, šalje odmah jednog zgodnog. I neumornog.

I, tako… Zagazismo lagano u pljevaljsku noć. Gradić vrlo gostoljubiv, ovaj put obojen u naranđasto, boju Čikera za ovogodišnji maraton. I, opet legli negde oko ponoći. Čini mi se da smo konstantno u manjku po pitanju sna, premda se to na nama ne vidi. Razmišljala sam o tome, i zaključila da se zbog vožnji na višoj nadmorskoj visini od 1000 i više metara, i samim tim pojačanog dotoka kiseonika, naši mišići i ostala tkiva brže i efikasnije oporavljaju nakon celodnevnih napora.

Jutro nam je donelo svečarsko raspoloženje. Sneži je rođendan, i baš sam srećna što se družimo, što ulepšavamo jedna drugoj ove “rakovske” dane. Čestitanja, fotkanje, upijaju se trenuci koji će dugo da se prepričavaju i pamte.

Priprema za peti maratonski dan
Pripreme za peti Čiker-maratonski dan
Jutarnji brifing, i Golub sa čuvenom trubicom koja označava start vožnje

Okupljanje u Milet-bašti, i polazak u peti dan maratona. Krajnje destinacije su nam: Đurđevića Tara i Žabljak. Pa, da krenemo! Što više odugovlačimo, sve je teže. Već je poprilično vruće, a nas čeka mnogo uspona. Noge kao da otežaju i pre vremena. Sa nekih 760 mnv treba se popeti na 1400, spustiti se na 600, pa opet penjanje, do Žabljaka, na 1450 mnv. Brojke k’o brojke, imaju svoje značenje, mogu se ubaciti i u statistiku, ali, statistika, rekla bih ja, lažna nauka, za nekoga je sve, za onog drugog ništa. Što mi više da se ovde lažemo, treba da se radi!

Put je isprva asfaltni, ali ubrzo skrećemo na makadamski, i uglavnom tako do pred Đurđevića Taru. Predeli kroz koje vozimo su vrlo živopisni. Kako se penjemo, tako je sve lepše i zelenije. Ima i mnogo šumskih jagodica, to se ne propušta. S vodom danas nismo baš u najboljim odnosima, nema je kao prethodnih dana. Na jednom mestu, na ulasku u šumu, naiđosmo na izvor. Škrto je ta voda tekla, kao da je htela da nas nauči još jednoj lekciji: ništa se ovde ne podrazumeva, baš kao ni u životu! Valja se za sve boriti i izboriti, a zatim to i ceniti! Priroda je ta koja te uči ključnim životnim vrednostima. Mi idemo dalje, pravo u srce durmitorskog područja. Dolazimo do najviše tačke u prvom delu dana, i krećemo u spust, prema Đurđevića Tari.

Strpljivo u redu za vodu

Počinje da duva vetar, na momente vrlo neprijatan, ali podnošljiv. Sad smo na magistralnom putu, vetar se pojačava, i kao da bi da nas prenese do prelepog mosta koji spaja dve obale, i dva sela, Budečevicu i Trešnjicu. Ovde su, i inače, primetila sam to, imena mesta vrlo živopisna. Usporavam, i zbog vetra, a i zbog pogleda izdaleka na most iznad Tare, dug 365 metara, i postavljen na pet lukova, na visini od oko 170 metara iznad reke. Most je izgrađen pred sam početak II svetskog rata, i nosi priču koja je prerasla u legendu. Priča je zabeležena na filmu, a i u romanu danskog pisca Don Delanda, “Zemlja iza božijih leđa”. Mnogo zanimljivosti, a evo još jedne: u hodniku Građevinskog fakulteta u Beogradu, već nekih 50 godina, stoji maketa ovog mosta!

Pogled s Mosta na Taru
Pogled sa Mosta na Taru
Kanjon Tare
Kanjon Tare

Gledamo u lepoticu Taru, zaustavljamo dah, oči su nam ispunjene nestvarnim zelenilom. Četvrti put sam ovde, podjednako uzbuđena kao i prvi. Ili je to, možda, ipak drugačije. Snažnije. Bude se neki, dotad nedirnuti, delići moje utrobe… Da li to treba objašnjavati… Prelazimo most, i kreće dugo asfaltno penjanje. Najteži deo dana. Em nije lep, em je opterećen saobraćajem, em je vetar sve jači i sve neprijatniji. U momentu kad preti da nas odnese prema sredini magistrale, dolazi i spas: prelazimo na drugu stranu, dočepali se odličnog makadama, i, super raspoloženi, nastavljamo prema Žabljaku. Čistina je, pogled se zaustavlja na obrisima Durmitora, i baš smo srećni.

U jednom trenutku preko livade nam u susret ide Čiker-vozilo: to su Kuša, koji nam savršeno obeležava stazu, i Panta, zadužen za emociju kroz fotografiju. Nestrpljivi su da im prenesemo naše utiske, da podelimo lepotu ovog dana. Još malo, pa savladasmo i te poslednje kilometre, sve do Kampa “Kod Boće”.

Nad Žabljakom se spušta noć
Nad Žabljakom se spušta noć

Vreme je za predah i druženje u poznatom okruženju. Sve je isto kao i ranijih godina, pa i žica za veš, koju smo odmah okupirali, a majice i ostalo oprano obezbedili s nebrojeno mnogo štipaljki. Valjda će preživeti hladnu i vetrovitu noć.

Pričaćemo o tome ujutro.

Podelite...Share on Facebook104Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone