Ako išta mrzim, to je sneg u gradu. Ako išta volim, to je planina pod snegom. A, malo više od toga, volim sebe u belom okruženju. Ni kišu ne volim. Ja sam ona Štrumfeta koja sve mrzi. I ljuti se. I traži da joj se ugađa. I da je se voli. Sve je to zbog ljubavi.

Hladno nedeljno jutro na Debelom Brdu. Kovitlac emocija pred početak akcije. Strepnja. Hoće li padati kiša. Nada. I opet će nas poslužiti sreća. Radost. Snežno belilo na sve strane. Briga. Hoće li biti teško prtiti netaknut sneg. Snaga. Ipak smo to Mi, već okušani u raznim zgodama i nezgodama.

Upustismo se tako u još jednu zimsku avanturu. Magla sve teža i gušća, oduzima i ono malo boje preostale po brežuljcima i pašnjacima. Povremeno se surovo poigrava, uvlačeći svoje lepljive, trome prste u bukove krošnje. Krećemo se prema vrhovima Jablanika i Medvednika. Sve je više borove šume i naših uzdaha u neprekinutom nizu. Provlačimo se kroz raskošno okićene igličaste dveri i ulazimo u predvorje i čarobne šumske odaje. Natkriljuje nas najlepša čipka prirode.

Sunce je umorno od silnih pokušaja da se izbori s tamnim nebom i nepokolebljivim oblacima. Mi žurimo, sve manje zastajkujemo, staza je sve zahtevnija, krećemo se grebenom koji mami lepotom, ali i traži poseban oprez. Ponovo ulazimo u šumu. Drvo se od šume ne vidi. Možda je to baš ono, Tvoje Drvo Ljubavi. Kada se sretneš s njim, znaćeš.