Misliš da ćeš me obuzdati, zauzdati, misliš da se sreća u tome krije?! Želiš mirnu starost, ujednačen ritam disanja, dah koji se ne ubrzava? Sa mnom to nećeš imati! Ja sam Golija, planina, i ime sam dobila po svojoj veličini, golemoj, i ogromnim prostranstvima kojima se protežem. Ja sam i surova i blaga. I oštra sam, i draga. Pitoma i nežna kada se prepuštam. Gruba i nadmena kada odbacujem. Ja sam Golija. Tražim poštovanje. Poštovanje ću i da dam. Zaslužujem ljubav. Puštam vas da me obgrljujete sa svih strana i istražujete po mojoj utrobi. Ali, srce još nikom nisam dala. Ne zna Golija – šta je delija. I, zato sam i dalje sama.

Privučeni svetlošću Golije u kasni oktobar, fribajkeri su i opet na padinama gorde lepotice. Sve pomislimo kako ćemo je zateći nespremnu, neumivenu, kako joj je haljetak izbledeo pod jarkim sunčevim zracima, a ona nas, baš u inat, dočeka raskošna, razuzdana, u bojama vatrenih jezičaka. Prkosnu Goliju ne možeš zauzdati. Energija kojom blješti i koju poput krila širi upijamo do iznemoglosti, kao spasenje, u tom trenutku, od mnogih zala ovog sveta.

Petu godinu zaredom nalazim se ispred motela “Radočelo” u Milićima, odakle, sa još četrdesetak MTB zaljubljenika, krećem u dvodnevnu fribajkersku avanturu. Šta ovaj događaj, u organizaciji našeg prijatelja Veselina Kuševije – Kuše, čini avanturom? Način na koji mi pristupamo ovoj atraktivnoj vikend-vožnji je vrlo definisan, temeljno isplaniran, i to sigurno ne možemo nazvati avanturom. Ipak, u današnje vreme otuđenosti od prirode, pa čak i od ljudi, ovo je poduhvat vredan pažnje, na neki način redak doživljaj, pustolovina, sa dosta neizvesnosti po pitanju terena kojim prolazimo, divljih životinja koje ćemo, mogućno je, sresti, vremenskih prilika koje su u planini često i neprilike, .. Neretko smo, u tim našim avanturama i lovci na sreću, grabimo je i na najmanji nagoveštaj..

Subota je, 21. oktobar 2017.. Jutro je hladnjikavo, ali temperatura se postepeno podiže. I ona spoljna, i naša, radna. Polazimo s nadmorske visine od oko 580 metara, a današnji cilj nam je Jankov kamen, najviši vrh Golije na 1833 m, odakle ćemo se spustiti do Odvraćenice i motela “Kuč”. Dakle, biće to lepo penjanje.

Isprva se krećemo asfaltom, pored manastira Pridvorica, pa prema Devićima. Na ulazu u selo, stoji tabla: Devići: seoski turizam. Pored toga je sprejom ispisano: Nema put! Ako pitate nas, nama i ne treba. Ipak, saznanje da se početak seoskog turizma u Srbiji vezuje upravo za Deviće, i godinu 1973., sada zvuči neverovatno! Baš se i ne vide tragovi turizma. Ali, evo jedne simpatične pričice, iz nekih dosta davnih vremena, o Devićima i reci Studenici, a u sve se uplela i Odvraćenica: meštani Novog Pazara i Devića su stalno menjali tok Studenice, i nikako da se dogovore na koju stranu da se usmeri da reka teče. Dosetiše se da u cik zore puste petla pored izvora Studenice, tu negde na Goliji, na nekih 1600 mnv, pa kuda se petao uputi, na tu stranu i da teče reka. Meštani Devića, vrlo domišljato, pobacaše kukuruz od izvora do svog sela, te petao dođe, sve kljucajući kukuruz, do Devića. Tako je i Studenica odvraćena ka Devićima, a mesto gde izvire dobilo je naziv Odvraćenica.

Tradicionalno smo pauzu pravili u Devićima, pa dalje put pod noge. Ne žurimo, a i zašto bi? Danas nas čeka lepo, lepše,… E, a sad bi Crnogorac nastavio niz: A, viđu mene! To, “viđu mene”, viče sa svih strana. Svaki ulazak u šumu, prelazak preko planinske zaravni, izlazak na pašnjak, pauza pored rečice, sve je praćeno vrištećim bojama jeseni i našim uzdasima oduševljenja! Na nekim mestima su se guste krošnje četinara skoro pa dodirivale visoko gore pod nebeskim svodom, a tračak svetlosti koje je izbijalo kroz uzan prolaz, dovodio nas je do ushićenja. Posebno atraktivni bili su sagovi satkani od opalog crvenog lišća. Crveno zaista učini da se osećaš radosno i nadahnuto! Pojačavaju se žudnja i strast, a telo dobija posebne energetske stimulanse. Postepeno, ta crvena prelazi u ružičastu, romantičnu, pa u braon, boju stabilnosti. Tu se malo i mi umirimo, pritajimo, a zatim izlazimo na livade zlatom presvučene. Smenjuju se predeli i boje, a mi uranjamo u beskraj koji nas okružuje.

Nebo iznad nas je plavo, sunce ni malo škrto. Putevi kojima idemo su uglavnom zemljani i makadamski, a nagibi povremeno jači ali savladivi. Društvo je okupljeno sa raznih strana, a sa mnogima se znam i od ranije, sa nekih od MTB vožnji.

Sa svakim se kilometrom sve više opuštamo i približavamo jedni drugima. Već je prošlo dovoljno vremena od jutarnjeg polaska i uspeli smo da sa sebe “otpustimo” i poslednje tragove loših vibracija koje smo, i ne htejući, poneli na ovaj put. Dobro se snalazimo u tim prelascima, mi te transfere imamo sa svakim odlaskom u prirodu. Kao kad se iz spoljnog sveta vraćaš u svoj dom, pa na ulazu dobro obrišeš cipele o otirač, a kad zakoračiš preko praga polako za sobom zatvoriš vrata, zaključaš ih i na taj način daješ svima do znanja da si sada spreman za mir i spokoj. Dom i porodica. Važno je da uvek imaš gde i kome da se vratiš. Ali, važno je da uvek imaš gde i da odeš, i da ti i To Tamo Negde bude kao neka lepa, privremena porodica.

 

Malo po malo, izlazimo na proplanak i prelazimo širokim zlatnim poljem, prema Jankovom kamenu. Tu ćemo se malo zadržati, sve dok nas vetar, koji ovde obavezno duva, ne potera. Dan još nije na izmaku, imamo dovoljno vremena da se prepustimo sanjama i maštanjima. Ove visine nadahnjuju, a prostranstva mislima daju posebnu širinu. Nezaustavljivu. I, nemojte da žurite, stići ćete sve! Zastanite, dozvolite da vas još jednom dodirne dah Lepe Golije, dok je i ponovo ne ostavimo da samuje.