Istinu vam zborim: avgust 2017., užasna je vrućina. Lenjo “prelistavam” stranice fejsbuka. Svako malo odnekud “iskoči” ime Dulene, pa Dejan Dulenac, pa Gledićke planine.. Nakon nekog vremena shvatih da neko pokušava da “zakorači” u novi svet, da se debelo negde ušančio, odavno ne mrda, i da želi da nam se predstavi i za sebe poželi nešto novo, nešto lepo. I, pomislih, ako baš toliko vapi da razgrne stare prašnjave zavese, oslobodi se teških okova prošlosti, naći će i način. Jer, znate već: ko ne želi – nađe razlog, ko želi – nađe način.

Za Gledićke planine sam prvi put čula 2014. godine. Šta čula – bila s grupom planinara iz Beograda! Društvo su nam pravili i s nama kisnuli tog februarskog dana, i planinari “Železničara” iz Kraljeva. Pri silasku s planine i prolasku kroz selo, dođosmo do štale u kojoj se ovca netom ojagnjila. Rađanje novog života, borba za potomstvo, nesnalažljivost malog jagnjeta, pokušaji da se uspravi na slabašne nožice, brižnost i odlučnost njegove majke – sve mi se to duboko urezalo u pamćenje.

Pa, eto, na Gledićkim sam planinama bila. One spadaju u red najviših planina u Šumadiji, a ime su dobile po selu Gledić. Kažu, sa njih se daleko gleda. Ovde je i najveća koncentracija starih gradova u Srbiji, čak četiri nose naziv Jerinin grad. Ne znam da li su predmet nečijeg interesovanja, ali pre bih rekla da su negde zaboravljeni i obrasli u korov. Tradicija se, u ovom delu, na žalost, baš poštuje. A, gde nisam bila? Pa, u Dulenima. Šta bih tamo uopšte radila? E, sad dolazi najzanimljiviji deo priče. Dakle, Dejan Milenković, po ocu Dulenac, rođen i odrastao u Nemačkoj i “do ušiju” zaljubljen u prirodne lepote Srbije, odlučio je da dođe u Šumadiju, u svoje Dulene i selo “podigne iz pepela”. Dulene je najjužnije naselje na teritoriji Kragujevca, na nadmorskoj je visini od 665 metara, na obroncima Gledićkih planina. E, tu sam te čekala! Ne mislim tebe, tebe sam slučajno srela… Ili, nije bila slučajnost… U slučajnosti ionako ne verujem…

Da, Duleni i nespojiva veza s planinom. A, gde je planina, gde su šume, pašnjaci, reke i izvori, tu su i odlične brdsko-planinske staze! Mmmmm.. Kakva poslastica za nas, mtb-zaljubljenike! “Listam” dalje po fejsbuku, a Dejan zove na “Dulensku zabavu veka”, želi od svog sela da napravi “šumadijski Zlatibor”! I, kao što već rekosmo, ko hoće, nađe način, nalazi ih i Deki, a u moru toga, ima nešto lepo i za nas, bicikliste. Osmislili su on i njegov prijatelj Igor Janković i obeležili dve mtb maratonske staze: malu od 20ak kilometara, i veću, od 55, i pozvali na druženje i akciju.

Cela kampanja je tako dobro urađena, tako vešto, mudro, nadareno, srčano i srdačno, da nismo imali dilemu i, naravno, u nedeljno jutro 3. septembra 2017. obreli se u Dulenima. Danima iza nas vladala je velika vrućina, sunce je nemilice pržilo, ali veče pred maraton i u maratonsko jutro kiša lije k’o iz kabla. S našim dolaskom u selo grmi i seva na sve strane – pravi prolom oblaka, da ne kažem potop. Jedan, pa pauza, pa drugi. Sedimo u kolima. Proći će. Tešimo se. Sve prolazi. E, tu već nema utehe.

Konačno kiša staje i izvlačimo se iz auta. Ja sa zadnjeg sedišta. Ne znam da li je važno, ali je istinito. Volim da sedim na zadnjem sedištu. Možda zato što je onda sigurno da će neko drugi da vodi “i moju brigu”.

Već je mnogo naših prijatelja pristiglo i pravi se ona dobro poznata, sportska energija. Odagnaćemo mi loše vreme, biće to dobro! Sad već tešimo i Dejana, on još ne zna s kim ima posla, da se mi “ne damo” i da ova kiša nije “smak sveta”.  Start vožnje pomeren je za 30 minuta, da kiša prestane i da se brdo malo “ocedi” od viška vode. To ja tako zamišljam, ali istina je da je kiša samo privremeno prestala da pada, da bi se vrlo brzo opet razgoropadila. Sva sreća da je tako i da smo počeli da se “uvaljujemo” u blato. Ja sam, zajedno s mojim prijateljima, najavila prolazak tzv. velikom mtb stazom, međutim je kiša bivala sve jača, a s njom i moji problemi s naočarima. Onim dioptrijskim. Dakle, kad si “ćoritis” i ne vidiš dobro na daljinu, a to je odlika nas mladih, oni stariji su “ćoritis” na blizinu, e, onda kiša i blato koje prska na sve strane, a pogotovo po naočarima, i te kako mogu da prave neprijatnost pri vožnji. Stižem do razdvajanja staze na veliki i mali maraton, Goran me nestrpljivo čeka, pretpostavljam da bi inače već bio na pola velikog maratona, i pita kojom ću stazom. Ja se, sva sreća, odlučujem da skrenom desno, tj na kraću stazu. Odlična odluka, pokazaće se kasnije, koliko god ja isprva bila nesrećna zbog toga. Najavljeni su nam prelepi vidici i pomislila sam da ću sigurno mnogo propustiti što sam se odlučila za tu “desnu stranu”.

Sa mnom su bili – samo ispočetka Zoran, a potom, do kraja vožnje, Jovan i Boža. Super smo se družili, stajali da fotkamo na svako malo, uživali čak i u strmim blatnjavim deonicama. Boža prvi put vozi mtb, uglavnom je ćutao, pa pomislih, možda misli da tako trebam i ja? Ma, sigurno ne misli, ko bi mogao da bude tako zao prema meni i očekuje tako nešto. S Jovanom se poznajem od ranije i uvek imamo zajedničkih tema, pogotovo nakon ovogodišnjeg Čiker mtb maratona. Nešto sam ja pričala i u jednom trenutku prekinula priču, da li zbog nekog zahtevnijeg spusta, tako nešto, posle sam mislila da su njih dvojica i zaboravili o čemu je bilo reči i “dokle smo ono stali”, pa nisam htela da dužim, međutim, Boža mi reče: “Hajde, nastavi sa pričom, slušam ja tebe!”. E, pa dobar čovek ovaj Boža!

Tako pedalajući stižemo i do najvišeg vrha tog dela maratona, Velikog Visa na 782 mnv, a i do “biciklističke radnje pod vedrim nebom”. Nebo baš i nije bilo vedro, ali se to tako kaže. Bilo je prošarano impresivnim bojama olova koje se razlaže u nekoliko nijansi sive. Bilo je tu i naznaka sunca, što nas je razgalilo i odvelo dalje. Pre toga, pojeli smo ponuđene banane i bonžite, baš je prijalo!

Uglavnom idemo kroz šumu, teren je prilično zahtevan, staze blatnjave, proklizavaju. Dobro se držimo, malo nam žao što ipak nismo otšli na trasu Velikog maratona, ali podsvesno, ipak bih rekla da smo dobro uradili. Imamo provizorni trek, ali nam realno i ne treba, jer je staza perfektno obeležena, ni u jednom trenutku nismo imali dilemu da li i gde skrenuti, otići, proći. U nekim trenucima sam se osećala kao na indijanskoj žurci, toliko je žutih i crvenih traka bilo, kao neka pera pootpadala sa perjanice poglavice.

Kako se približavamo selu, tako sustižemo sve više naših prijatelja. Prelazimo i rečicu Dulenku. Tu me Jasna isprskala “za sve pare”. Ma, super je sve to, smejali smo se, a smejao se i Đurđe, bez obzira što je poslednjih 5-6 kilometara trčao gurajući bicikl pored sebe, jer je imao defekt (ne Đurđe, već spoljna guma od bicikla) i odlučio da ovako finišira “trku”. Kažem “trku”, jer ispade da se svima računalo vreme, premda nismo svi došli da vozimo “na vreme”. Ja sam vozila “na smeh i dobro zezanje”. Ne znam kako se to računa i koje sam vreme u tome imala. Ali, prošla sam, i ostvarila sam prolaz i za narednu vožnju.

I, eto, svi smo srećno i zdravo stigli na cilj, družili se uz odličan pasulj i hladno pivo i bežali od bučne kafanske muzike. Srećom pa je neko na drugoj strani zasvirao na harmonici, te “raspalismo” kolce. Tu su nam se pridružili i planinari, jer je isti dan organizovana i planinarska akcija. Ne znam kako je njima bilo po kiši i blatu, ali bili su super raspoloženi, smejali se, i svi su hteli da se fotkaju sa predsednikom MZ Dulene, našim prijateljem Dekijem.

Dulene se ponovo rađa i lepo je što smo bili svedoci tih ”porođajnih muka”. Ima tu još mnogo briga i bolova, biće i suza, sigurno je. Vratićemo se dogodine, kad “dete” ojača i poraste. I opet ćemo se radovati zajedno. Dotle, pozdrav Šumadiji, pozdrav Dulencima, živeće ovaj narod!