Homolje, tvrde vere

Zimus, u jednoj planinarskoj akciji, ne sećam se tačno gde smo bili, ali ja na glas izgovorih da sam “već ovde bila, ali biciklom”. Na to se planinarka koja je išla u koloni ispred mene okrene i, mrtva-ladna, mi reče: “Lažeš!” Šta da kažem u svoju odbranu.. Evo, reći ću to delima :-). A, i da dodam još jedan podatak: na veće sam se visine penjala biciklom, no pešice. Pa, vi sad vidite…

Homoljske planine

Prošlog smo se vikenda okupili na Radaljskom jezeru, vozili preko Boranje, sve do Donje Trešnjice. Dakle, zapadna Srbija. Ove subote, na poziv naših prijatelja, freebikera iz Petrovca na Mlavi, pakujemo se i krećemo na istok Srbije, u još jednu mtb avanturu. Petrovčani su nam obećali stazu kojom do sada nismo išli.

Homolje, pogled na Vukan i Ježevac
Homolje, pogled na Vukan i Ježevac

Petrovčani. Moram ja odmah da se zakačim za nešto. Ovaj put za ime gradića. Dejan je spomenuo da je tu svoje prste umešao “Da li Miloš ili Milan”. Vidim, ima tu lepe istorije, te pronađoh podatak da je Petrovac sagrađen 1859., po naređenju kneza Miloša Obrenovića, koji mu je naziv dao po imenu svog prijatelja Milutina Petrovića, mlađeg brata Hajduk Veljka Petrovića. E, baš dobar početak. A, onda Deki reče: “Okupljanje u Ćovdinu”. Uh. Pa, mi, kao, treba da znamo gde je taj Ćovdin. I, uostalom, kakvo je to ime? Opet ja gnjavim. Ali, sve sam to ja :-).

Subota, baš lepo junsko jutro. Krenusmo Goran i ja prema Petrovcu, i usput stali uz neku njivu, da doručkujemo. Naravno da ne mirujem ni u trenucima dok jedem, oni su mi posebno inspirativni, nikad ne znaš šta mogu da probude u tebi… Malo se osvrnem oko sebe i pogled mi se zaustavi na drvetu s moje leve strane. Uuuu, višnja…. Baš je dobro rodila! Malo smo joj oslobodili grane viška plodova. Još mi ona osvežavajuća kiselina klizi niz grlo…

Homolje

Deki zove, čekaju nas njih trojica. Neki “ostali” su se uplašili, bili su prošle nedelje na tom treku i odustali, sad neće ni da probaju. Pogledam Gorana, nije izgledao zabrinuto, a i zašto bi, ima li nešto što još nismo probali… Stižemo do Petrovca, nastavljamo još nekih 14 kilometara i eto nas na našoj polaznoj tački. Ćovdin. Odmah uz parking je veliki plakat koji poziva na letenje paraglajderom. Sad još da sve to spojim, i da konačno shvatim gde sam i po čemu je ovaj kraj poznat. U dolini smo Mlave, na ulazu u Gornjačku klisuru. Ćovdin je smešten u podnožju brda Krilaš, i upravo danas idemo na njegov Veliki vrh, na 670 mnv, poznat i po tome što odatle poleću paraglajdisti. Interesantno je da je ovo selo ime zadržalo još iz turskog perioda, a otprilike ga je ovako dobilo: Kada je jedan spahija tražio da mu seljani daju devojku koja mu se najviše dopala, oni su je sakrili, i nikada nisu odali mesto gde su je čuvali. Tada su Turci selo nazvali Ćov-din, iliti tvrda vera.

Kroz šumu Homolja
Kroz šumu Homolja

Dok ja tako istražujem istoriju ovog kraja, muška četvorka se već upustila u neke tehničke probleme oko jednog bicikla. Moje je bilo da sednem u hladovinu i strpljivo sačekam. Za to vreme sam čula da u selu ima zanimljiva pećina u kojoj je svetinja Svete Petke, i da se na tom mestu završava izgradnja crkve, koja je kopija manastira Graćanica. E, Deki, sledeći put kad dođemo u Ćovdin, volela bih da vidim tu pećinu i crkvu (valjda će pročitati ovo).

Konačno krenuli. Nešto sitno asfalta, zatim skretanje u levo, na širok makadamski put. Konstantan je uspon, velika je vlaga, ali nama je super. Uglavnom smo od sunca zaklonjeni gustom šumom. Baš uživamo. Dolazimo do jedne zaravni i kućice u debeloj hladovini. Tu pravimo pauzu, ali svega nekoliko minuta, da nam ne bi noge otežale, pa se posle uspon pretvori u agoniju. Sve vreme razgovaramo, imamo mnogo zajedničkih interesovanja, mnogo lepih priča.

Pauza ispred lovačke kuće
Pauza ispred lovačke kuće, u debeloj hladovini

Izlazimo iz šume, prolazimo kroz livade, a vetar gornjak nas lepo rashlađuje. Vozimo preko jedne rascvetale zaravni i dolazimo do prelepog vidikovca.

Homoljske livade

Homoljske livade_02

Njih četvorica su vozili ispred mene, jer sam ja svako malo zastajkivala i fotkala. Kad sam došla blizu njih, oni me gledaju, pomislih, šta im je, i onda shvatih: Čekali su da vide moju reakciju na pogled koji se pružao s Velikog vrha! Dakle, fantazija!! Vidljivost je bila dosta dobra, i u daljini su se lepo, pored homoljskih sela, prikazali i Vukan, Ježevac i Lisičji Vrh. Predivno, predivno, uživanje beskrajno! Ovde smo se zadržali dobrih sat vremena, ako ne i više. Mislim da je to bio rezultat toga što sam, pričajući o nekim planinarskim zimskim akcijama, spomenula i da uglavnom toliko brzo idemo da se na nekim specifičnim mestima uglavnom i ne zadržimo dovoljno dugo. Uvek se setim Petničke pećine, pa Boračkog krša, pa…. Jer, ipak, zaslužuju da im se malo više posvetimo.

Na Velikom vrhu, pogled na Ježevac i Vukan
Na Velikom vrhu, 670 mnv, i pogled na Ježevac i Vukan

Homolje, Veliki vrh na Krilašu

Homolje, Veliki vrh, 670 mnv

Homolje, Krilaš, Veliki vrhDosta je bilo plandovanja. Nastavljamo vožnju, ali s kraćim zastojem, zbog gume koja se napatila na nekom trnju, pa je bila rada da se zameni. Kasnije u toku dana je bilo još takvih akcija, jer je u jednom delu treka bilo dosta divljih ruža i ostalog bockavog raslinja. A, tek kopriva što je dobro rodila ove godine!

Sitan vez

Sad smo na spustu, na fenomenalnom utabanom zemljanom putu, koji nas vodi do sela Bliznak. Po spustu u selo stadosmo pored jedne kuće da sipamo vode. Ljubazna gazdarica Vera nas je pozvala da uđemo u dvorište i popijemo kafu. Prethodno smo se malo nablatnjavili prolazeći kroz neke dublje barice u šumi. Vera nas nije ni gledala, odmah je počela da riba mušemu na stolu, kaže, možda su je malo ispljuvale muve. Nama smešno, kakve muve, šta sve nas spopada u toku dana, gde sve mi ugazimo, bolje i da ne znamo.. Tu je negde Goran i opet “ušivao” unutrašnju gumu, ovaj put na Zlatkovom biciklu. Samo četiri sitne rupice. Ruža je imala četiri trna i Zlatko ih je sve pokupio. I, čime sad Ruža da se brani…

Homoljska šuma

Homolje, na putu za Veliku stenu

Jedan od ciljeva za današnji dan je i odlazak na Veliku stenu. Na fotografijama izgleda zaista moćno. Nemamo je ucrtanu na treku, ali imamo kartu, i odlučnost da je pronađemo. Baš sam jedva čekala da je vidim! Prolazimo kroz šumu, pa pored jedne njive, pratimo oznake, i… O, ljudi! Pa, sve bolje od boljeg! Ne znam kako da opišem te kamene gromade i tu impozantnu stenu koja se nadvijala nad ponorom. Obišla sam je sa svih strana, popela se gore, spustila se, zaokružila je pogledom, ispipala je… Preskakala s veće stene na manju. Pa opet gore, pa dole.. Kakva igra.. Mnogo mi se dopalo. Hoću i opet.

Velika stena na Krilašu

Homolje, Velika stena

Homolje, Velika stena_03

Trebalo bi polako i da se vraćamo. Dan odmiče. Gladni smo bez prestanka. Jeste ovo goredoliranje zanimljivo, ali i traži dobru fizičku kondiciju, velika je to potrošnja. Polako praznimo rančeve, počeli smo i u tuđe da zavirujemo :-), ja sam neprekidno gladna, a, vidim, i ostali. Idemo sad do etno sela Milanović, na domaće homoljsko pivo. Mmmmm… Meni se baš dopalo. Možemo tu i hranu da naručimo, lep je restoran, ali ne bi trebalo da se izlažemo riziku i vraćamo se do Ćovdina, po teškom makadamu, u sumrak. Popili pivo, meni se malo i pridremalo, kažem Goranu: Pitaj, imaju li sobe. Ne znam kako je to zvučalo, ali su se svi baš od srca nasmejali, a Zlatko reče: “Pa, vidi, kolika šuma, livade, proplanci”! Hajmo. Mladi gazda Stefan pita može li još nešto da učini za nas. Rekoh, daj nam jednu kartu na kojoj su ucrtane markirane staze na potezu od Lipovice do Krilaša. Dobili i kartu, malo je proučili, i nastavljamo vožnju. Sad idemo prema farmi koza “Bela Reka”.

Do tamo nas vodi najpre put kroz šumu, a zatim predivan zemljani širok vijugav put, bajkovit, pregledan spust, sve do raskrsnice. Tu smo odlučili da ne idemo do farme, po kozji sir, i da tu posetu ostavimo za naš sledeći dolazak u ovaj kraj. Sad skrećemo u levo, još malo penjanja, a zatim fantastično spuštanje onim istim makadamskim kilometrima kojima smo se u startu popeli.

Homolje_06Stižemo u Ćovdin, trešti muzika iz obližnjeg luna-parka, a mi pravac na oporavak: ispod ogromnog drveta u centru sela parkiran je motokultivator, na kojem je frižider sa sladoledom! Kakav prizor! Sladoled je bio odličan, pojeli smo ga u društvu prijatelja, ljudi koji su nas domaćinski dočekali i ceo dan bili uz nas, u svim našim (čitaj: mojim) željama i prohtevima. A, da sam prohtevna, jesam.

Sladoled u Ćovdinu
Sladoled u Ćovdinu

Ne znam zašto je Zlatko, kad smo se opraštali od njih i sedali u auto, rekao Goranu: “Pa, tvoj radni dan još nije završen, tebe još čeka posla kad dođeš kući”… Hm.. Ti muškarci.

Pozdrav, dobri ljudi, do nekog novog susret s vama!

Podelite...Share on Facebook49Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone