Zimus, u jednoj planinarskoj akciji (ne sećam se tačno gde smo bili) naglas izgovorih da sam već ovde bila, ali biciklom. Na to se Desa, planinarka koja je išla u koloni ispred mene, okrenu i u lice mi, ko bez daha, razrogačenih očiju, reče: “Lažeš!” Šta da kažem u svoju odbranu?! Evo, reći ću to delima. Još da dodam: na veće sam se visine penjala biciklom, nego pešice. Pa, vi sad vidite…

Prošlog smo se vikenda okupili na Radaljskom jezeru, biciklirali preko Boranje, sve do Donje Trešnjice. Dakle, zapadna Srbija. Ove subote, na poziv naših prijatelja fribajkera iz Petrovca na Mlavi, pakujemo se i krećemo na istok Srbije, u još jednu MTB turu-avanturu. Petrovčani su nam obećali stazu kojom do sada nismo išli.

Petrovčani. Moram ja odmah da se zakačim za nešto. Ovaj put za ime gradića. Dejan je spomenuo da je tu svoje prste umešao “Da li Miloš ili Milan”, a ja pronađoh podatak da je Petrovac sagrađen 1859, po naređenju kneza Miloša Obrenovića, koji mu je naziv dao po imenu svog prijatelja Milutina Petrovića, mlađeg brata Hajduk Veljka Petrovića. A, onda Deki reče da je okupljanje u Ćovdinu. Uh! I sad bi mi trebali da znamo gde je taj Ćovdin. I, uostalom, kakvo je to ime? Opet ja gnjavim, a niko se vše ne čudi.

Subota je i mnogo lepo junsko jutro. Goran i ja smo krenuli prema Petrovcu i usput stali pored neke njive, da doručkujemo. Naravno, ne mirujem ni u trenucima dok jedem, tada dobijam posebna nadahnuća. Malo sam se osvrnula oko sebe i pogled mi se zaustavio na drvetu s leve strane. Uuuu, višnja…. Baš je dobro rodila! Malo smo joj oslobodili grane viška plodova. Još mi ona osvežavajuća kiselina klizi niz grlo…

Deki zove, požuruje nas, kaže – batalite višnje, čekamo vas na trojica. Neki od drugara su se uplašili – bili su prošle nedelje na tom treku i odustali jer im je bilo preteško, pa sad neće ni da probaju. Pogledam Gorana, ali on nije izgledao ni malo zabrinuto, a i zašto bi – ima li nešto što još nismo probali? Stižemo do Petrovca, nastavljamo još nekih 15-16 kilometara i eto nas na našoj polaznoj tački. Ćovdin. Odmah uz parking je veliki plakat koji poziva na letenje paraglajderom. Sad još da sve to spojim i da konačno shvatim gde sam i po čemu je ovaj kraj poznat. U dolini smo Mlave, na ulazu u Gornjačku klisuru. Ćovdin je smešten u podnožju brda Krilaš i upravo danas idemo na njegov Veliki vrh, na 670 mnv, poznat i po tome što odatle poleću paraglajdisti. Interesantno je da je ovo selo ime zadržalo još iz turskog perioda, a otprilike ga je ovako dobilo: kada je jedan spahija tražio da mu seljani daju devojku koja mu se najviše dopala, oni su je sakrili i nikada nisu odali mesto gde su je čuvali. Tada su Turci selo nazvali Ćov-din, iliti tvrda vera.

Dok ja tako istražujem istoriju ovog kraja, muška četvorka se već upustila u tehničke probleme oko jednog bicikla. Moje je bilo da sednem u hladovinu i strpljivo sačekam. Za to vreme sam čula da u selu ima zanimljiva pećina u kojoj je svetinja Svete Petke i da se na tom mestu završava izgradnja crkve koja je kopija manastira Graćanica. Hej, Deki, sledeći put kad dođemo u Ćovdin, volela bih da vidim tu pećinu i crkvu (valjda će pročitati ovo).

Konačno smo krenuli. Ima nešto malo asfalta, zatim je uslediilo skretanje levo, na širok makadamski put. Konstantan je uspon, velika je vlaga, ali nama je super. Uglavnom smo od sunca zaklonjeni gustom šumom i neverovatno koliko uživamo. Dolazimo do jedne zaravni i kućice u debeloj hladovini. Tu pravimo pauzu, ali svega nekoliko minuta, da nam ne bi noge otežale pa se posle uspon pretvori u agoniju. Sve vreme razgovaramo, imamo mnogo zajedničkih interesovanja, mnogo lepih priča.

Izlazimo iz šume, prolazimo kroz livade, a vetar gornjak nas lepo rashlađuje. Vozimo preko jedne rascvetale zaravni i dolazimo do prelepog vidikovca.

Njih četvorica su vozili ispred mene jer sam ja svako malo zastajkivala i fotkala. Kad sam došla blizu njih oni svi stoje i gledaju prema meni, a ja pomislih šta li im se dešava, te u trenutku shvatih da su čekali da vide moju reakciju na pogled koji se pružao s Velikog vrha! A ja kažem – fantazija!! Vidljivost je bila dosta dobra i u daljini su se lepo, pored homoljskih sela, prikazali i Vukan, Ježevac i Lisičji Vrh. Predivno, predivno, uživanje beskrajno!

Ovde smo se zadržali dobrih sat vremena, verovatno i više. Mislim da nismo žurili najviše zbog toga što sam, pričajući o nekim planinarskim zimskim akcijama, spomenula i da uglavnom toliko brzo idemo da se na nekim posebno lepim i upečatljivim mestima uglavnom ne zadržimo dovoljno dugo. Uvek se setim Petničke pećine, Boračkog krša i mnogih drugih lokaliteta, koji zasigurno zaslužuju da im se više posvetimo.

Zaključujemo da je dosta plandovanja i nastavljamo vožnju, ali s kraćom pauzom radi zamene gume koja se probušila na nekom trnju. Kasnije u toku dana je bilo još takvih akcija, jer je u jednom delu treka bilo dosta divljih ruža i ostalog bockavog raslinja. A, tek kopriva što je dobro rodila ove godine!

Sad smo na spustu, na fenomenalnom utabanom zemljanom putu koji nas vodi do sela Bliznak. Po silasku u selo stadosmo pored jedne kuće da sipamo vode. Ljubazna gazdarica Vera nas je pozvala da uđemo u dvorište i popijemo kafu. Prethodno smo se malo nablatnjavili prolazeći kroz dublje bare u šumi pa smo se snebivali, da li tako prljavi da uđemo u čisto cvetno dvorište. Vera nas nije ni gledala, odmah je počela da riba mušemu na stolu, jer su je, kako reče, možda malo ispljuvale muve. Nama je bilo smešno, o kakvim muvama Vera priča? Kad bi znala šta sve nas spopadne u toku dana, gde sve ugazimo… Bolje da ne mislimo o svim tim situacijama, a sigurni smo da ni Veru ne bi interesovalo, pa smo se samo pogledali i ćutke prešli preko tih priča koje su se samo nakratko pojavile u našim zenicama.

Tu je negde Goran opet menjao i krpio unutrašnju gumu, ali ovaj put na Zlatkovom biciklu. Samo četiri sitne rupice. Ruža je imala četiri trna i Zlatko ih je sve pokupio. I, čime sad Ruža da se brani…

Jedan od ciljeva u ovom danu bio je i odlazak na Veliku stenu. Na fotografijama izgleda zaista moćno. Nemamo je ucrtanu na treku ali imamo kartu i odlučnost da je pronađemo, a ja sam jedva čekala da je vidim! Prolazimo kroz šumu, pa pored jedne njive, pratimo oznake, i… O, ljudi! Pa, sve bolje od boljeg! Ne znam kako da opišem te kamene gromade i tu impozantnu stenu koja se nadvijala nad ponorom! Obišla sam je sa svih strana, popela se gore, spustila se, zaokružila je pogledom, ispipala je… Preskakala s veće stene na manju. Pa opet gore, pa dole.. Kakva igra.. Mnogo mi se dopalo. Hoću i opet.

Trebalo bi polako i da se vraćamo. Dan brzo odmiče. Gladni smo bez prestanka. Jeste ovo goredoliranje zanimljivo, ali i traži dobru fizičku kondiciju, brzo se energija troši. Polako praznimo rančeve, počeli smo i u tuđe da zavirujemo. Ja sam neprekidno gladna, a vidim da su i ostali. Sad nas put vodi do etno sela Milanović, da probamo domaće homoljsko pivo. Mmmmm… Bilo je odlično! Restoran je mnogo lep, možemo ovde i hranu da naručimo, ali čeka nas put do Ćovdina po krupnom makadamu, nimalo prijatnom za vožnju u sumrak. Mogla bi to da bude baš rizična vožnja. I tako u žurbi popili smo samo po pivo, a meni se ubrzo i pridremalo, umor me savladao, pa sam šapnula Goranu da pita domaćine imaju li sobe. Nisam bila dovoljno tiha, pa su moje pitanje čuli i ostali i od srca se nasmejali, a Zlatko dobaci “Vidi kolika je šuma, prostrane livade i proplanci. Imaš da prilegneš gde ti srce poželi”! Mladi gazda Stefan pita može li još nešto da učini za nas, pa smo ga zamolili da nam da kartu na kojoj su ucrtane markirane staze na potezu od Lipovice do Krilaša. Tako smo dobili kartu, malo je proučili, i konačno nastavili vožnju. Sad idemo prema farmi koza “Bela Reka”.

Do tamo nas vodi najpre put kroz šumu, a zatim predivan zemljani širok vijugav put, bajkovit i pregledan spust, sve do raskrsnice. Odlučili smo da ne idemo do farme po kozji sir, već da tu posetu ostavimo za naš sledeći dolazak u ovaj kraj. Sad skrećemo ulevo, još malo se penjemo, a zatim je usledilo fantastično spuštanje onim istim makadamskim kilometrima kojima smo se u startu popeli.

Stižemo u Ćovdin, trešti muzika iz obližnjeg luna-parka, a mi pravac na oporavak: ispod ogromnog drveta u centru sela parkiran je motokultivator na kojem je frižider sa sladoledom! Kakav prizor! Sladoled je bio odličan, pojeli smo ga u društvu prijatelja, ljudi koji su nas domaćinski dočekali i ceo dan bili uz nas u svim našim (čitaj: mojim) željama i prohtevima. A, da sam prohtevna, pa… Jesam.

Ne znam zašto je Zlatko, kad smo se opraštali od njih i sedali u auto, rekao Goranu: “Nemoj mnogo da se raduješ, tvoj radni dan još nije završen, tebe još čeka posla kad dođeš kući, nije lako sa ženama”… Hm.. Ti muškarci.