Harmonija zlotskog krajolika

A, uzbuđenja na pretek!

Zanoćili prethodnu noć u Zlotu, kod vrednih i gostoprimljivih domaćina. Već je od ranog jutra izuzetno toplo i sparno. Za doručak nam je gazdarica Biljana pripremila plašentu. Lokalni specijalitet egzotičnog imena, tražio je kasnije sodu bikarbonu, da se neutrališe više nego egzotična kiselina. Za desert smo ubrali jagodice u bašti iza kuće. Prethodni dan je Velibor overio izlazak sa makadama na asfalt, i tu je malo nastradao bicikl, koji očigledno nije iz Bosne. Ali, pošto Velibor jeste, on je dobro.

Preko beljaničke livade

Veselom žagoru domaćina i nas, gostiju, u jednom su se trenutku pridružili i naši prijatelji Kragujevčani. Freebikerska družina, sada uvećana za tri člana, i opet je izazvala neskrivenu pažnju i ljubopitljivost, tako da ni ovaj naš rastanak nije prošao bez fotografisanja i obećanja da ćemo i opet doći u ove krajeve. 

Zlot, fotkanje s domaćinima pred polazak u drugi dan vožnje
Zlot, fotkanje s domaćinima pred polazak u drugi dan vožnje

Krećemo u drugi dan vožnje, i već nakon 1400 m stižemo pred Lazarevu pećinu. Pećina, utroba, mrak, vlaga, hladnoća, odjeci glasova, tiho rominjanje podzemnih voda, čudesni viseći oblici, sve je to učinilo da skoro glasno zadrhtim. I, dok se odvajam od svetlosti dana, i dok me obavija tama nekog drugog sveta, u meni se i opet rađa strast prema nepoznatom, tajnovitom, nedodirljivom.

Freebikeri ispred Lazareve pećine
Freebikeri ispred Lazareve pećine
Pećinski nakit u Lazarevoj pećini
Pećinski nakit u Lazarevoj pećini

Ušli tako u ogromno predvorje Lazareve pećine, i, uz stručno vođstvo lepe gospođice, prošli nekih 900 metara staza ovog podzemnog bisera. Uživamo u velelepoti pećinskog nakita, koji je svoje nazive dobio po oblicima kojima nalikuje: Orkestar, Slapovi, Fontana, Bizon, .. Jedna od atrakcija, Koncertna dvorana, ostavlja nas bez daha. Svuda unaokolo pritajena, zgusnuta jata slepih miševa.

Po izlasku iz pećine ulazimo u Lazarev kanjon. Legenda kaže da je vojska kneza Lazara boravila u ovom kraju posle bitke na Marici 1371. godine, te otuda i ime reke i kanjona. Tu su se od Turaka skrivali i homoljski hajduci i ulazak u ovaj kanjon za njih je značio spas.  Da vidimo kako ćemo ga mi doživeti.

Nama je usledio konstantan uspon uskom betonskom ispucalom stazom, punom rupa, kamenja, vrlo nezahvalnom za vožnju. Kažem nezahvalnom, ali ne samo zbog nebezbednosti, već i zbog toga što bi, vozeći i pogledom fiksirajući samo prednji točak, mnogo izgubili ne gledajući u lepotu koja nas je okruživala sa svih strana. S leva nam je sve vreme Lazarev kanjon, od kojeg smo se postepeno odvajali i gledali ga sa sve veće visine.

Strme litice Lazarevog kanjona
Strme litice Lazarevog kanjona

Dolazimo do jednog vidikovca sa pogledom na izraženo strme litice kanjona. Malo fotkanja, a uživanje beskrajno, uprkos vlagi i visokoj temperaturi.

Ivica na Beljanici
Ivica

Idemo dalje, i umesto puteljkom desno, mi, prema prethodnom dogovoru, skrenusmo levo. Uspon je sve jači, teren sve nepristupačniji, više ne znaš ko je kome gazda, da li ti biciklu ili bicikl tebi, propinje se na zadnje noge, ne može da se vozi, sledi kroćenje, ko će koga. Eh, da su nam nožice ko u divokoze.. Nekako se izborismo s tim nezgodnim metrima, atmosfera zapaljiva, ali kontrolisano.

Po izvlačenju iz šume na užareni makadam malo predaha, okrepa. Milanče, znate već, fini dečko sa Bežanijske kose, Prvi Put Među Freebikerima Pa Muško, e taj Milanče, ne mož da veruje šta ga je snašlo i među kakvim se to ljudima obreo. A, da, ima i jedna žena. Ta je najgora. Ona malo neće, pa hoće, a ti treba da gledaš u pasulj kad joj se šta hoće. Hajde, Milanče, idemo dalje. Nije strašno, jes da je vrelina nesnosna, jes da nam je pod točkovima težak makadamski teren, nigde drveta da napravi hlad, vode ni za lek… Sve je to tačno, ali nismo ni mi mačji kašalj.

Kučaj_Predah u šumi
Predah u kučajskoj šumi, na stenama

Napredujemo polako, ali sigurno. Dotakli se tako Malinika, na samoj granici s masivom Kučaja. Ulazimo u šumu, potoci vode na sve strane i spas u vidu stena preko kojih su se prelivali slapovi bistrog planinskog potoka. Podmetnuli smo bidone, polako su se punili, a mi smo uživali… Život je lep…

Pogled prema putu koji je ispred nas i susret s dva para nepoznatih očiju. Ona i On. Došli iz Beograda do Lisina i pedalaju kroz šumu. Nova poznanstva. Ko zna, možda su to budući freebikeri. 
Predivan spust pored Resave, i, što smo bili bliži Lisinama, sve smo više ljudi sretali. Od prošle godine, kada sam bila u ovom čarobnom parku prirode, vredni neimari su u značajnoj meri proširili put.

U kanjonu Resave
U kanjonu Resave

Na nekoliko visokih stena su poligoni za sportske penjače, sreli smo nekoliko grupica mladih lepih zdravih snažnih raspoloženih zadovoljnih ljudi. Preplanula tela i široki osmesi, nonšalantno nakrivljeni kačketi, bose noge. Improvizovani kampovi pored reke. Nadahnjujući huk vode. Sve smo bliže našoj krajnjoj destinaciji.

Poželela sam svoju kuću, ali ću se i opet vratiti u ovaj kraj.  

Hvala svima na ovom nezaboravnom doživljaju!

Podelite...Share on Facebook13Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone

3 Comments

  1. Milan says:

    “Milance da li si sipao vodu na vodopadu”? Kom vodopadu? “Onom na mostu”. Kom mostu? Koliko samo te voznje i boravak u takvim sredinama treniraju budnost celog bica, reflekse, svest o okruzenju, detaljima..

  2. Milan says:

    Dugo mi nije bilo jasno kako ste se sa lakocom penjali iznad Lazareve pecine.. onda mi je nakon nekoliko voznji ipak bilo jasnije: “Repetitio mater studiorum est”

  3. Emira Miličević says:

    Bravo, dečko, prihvatio si poziv koji se ne odbija 🙂 !
    I… družiš se samo s najboljima 😉 !

Comments are closed.