Ovo je priča o ženi, ženskoj ćudi i na šta je sve spremna žena kada voli. I kada je voljena.

Ovo je priča o lepoj Goliji i čime ona privlači toliko užarenih očiju i mami uzdahe. Kako postiže da nas njeni mirisi toliko opijaju i iznova osvajaju. Ovo je priča o našim ustreptalim osećanjima, koji se prelivaju poput boja jeseni nad golijskim svodom.

Zahladilo je. Oktobar je, i, istina je, počinje sezona kiša. Ove godine nešto ranije, a planine su jedno jutro osvanule pod tanašnim belim pokrivačem. Da li i Golija? Hm. Kreću pripreme za tradicionalni oktobarski vikend na Goliji, ali nekako tiho, bez euforije; u vazduhu visi pitanje – da li naše freebikersko druženje odložiti za naredni vikend i lepše vreme? U četvrtak ujutro Kuša javlja da će verovatno doći do odlaganja. Posle toga nema informacija, Kuša ćuti. A, kada muškarac ćuti, znači da razmišlja. Takav trenutak žena treba da prepozna i pusti da se stvari odvijaju kako je zapisano. Uveče navala oduševljenja, adrenalin počinje da se luči. Kušino „Idemooooo!!!“ je sve podiglo na noge i kreću pripreme. Nema mnogo dilema ako pričamo o tome šta od opreme poneti. Ponesi sve, ne možeš pogrešiti. Tek kad si na samom mestu događanja procenjuješ situaciju i prilagođavaš se. Bili smo spremni na niske temperature, na kišu, vetar, da se provlačimo kroz popadalo granje, da prelazimo preko oštrog kamenja, proklizavamo silazeći strmim padinama, da nam blato sa svakim ubrzanjem frca po licu, a da se mi smejemo, radujemo, da pogledom nemirno prelazimo preko požutelih proplanaka, da neumorno savladavamo i najjače uspone, a divimo se golijskim šumama i pašnjacima.

Već samo okupljanje u motelu Radočelo u Milićima, 15ak kilometara od manastira Studenica, donosi dobre vibracije. Društvo je raznoliko, od finog mladog sveta, golobradih mladića, devojčurka koje tek stasava, do onih malo starijih, pa još starijih, sa bradom, bez brade, sa malo sede kose, bez kose, s nestašnim čupercima, stomacima koji se uvlače pri svakom fotkanju :-) , sa cigaretom, bez rakije, sa rakijom, niski, visoki, vižljasti, iz Kraljeva, Čačka, Beograda, Novog Sada, Sremske Mitrovice, Bijeljine, Stepojevca… šta ti ga ja znam odakle sve nisu došli. Ko svatovi :-), mladu imamo, Golija je i dalje sama, ali još nemamo mladoženju, svi su prosci redom odbijeni, Golija zaslužuje samo najbolje.

Ali, da mi krenemo svojim poslom i svojim putem. Subotnje jutro je osvanulo oblačno i neočekivano toplo. Krećemo asfaltom, lagano se penjući. S leve strane nam ostaje manastir Pridvorica, a mi skrećemo na makadamski put, sve pored Studenice i dalje prema selu Devići. Ovde pravimo kratku pauzu, Jelica pije čaj, fotkamo se, kao obavezno, i nastavljamo prema najvišem vrhu Golije, Jankovom kamenu, na 1833 mnv. 

Uspon je konstantan, na momente i malo zahtevniji. Pod točkovima je meni najdraži teren, dobro utabana zemljana podloga, malo makadama. Okružuje nas nepregledno šumsko prostranstvo u vatrenim bojama jeseni. Počinje kišica, sitna, dosadna, nije nas se nešto dojmila, a ni mi njoj, takvi indolenti i indiferentni, nismo bili interesantni, te nas je i napustila. Smenilo ju je sunce, koje nas je dopunski grejalo na najjačim usponima. Pri izlasku na jedan proplanak malo smo i polegali upijajući tople sunčeve zrake, spokoj planinske čistote i miris surove zemlje.

Idemo dalje, sve se više penjemo, malo smo i žedni, koristimo svaku priliku da bidone napunimo vodom. Prolazimo kroz šumu četinara, da li je i opet kišica počela da sipi, baš se i ne sećam, znam da smo sve vreme bili nasmejani, odlično raspoloženi, a zbog blata i povremenih barica rančeve smo zaštitili navlakama, tako da je to bilo jedno šareno društvance, koje se svojim bojama odlično uklopilo u jesenje boje šume. Vreme se menja, oblaci su tmurni, hladno je. Prolaskom kroz jednu šumicu punu jarkocrvenih gljiva, koje su doslovce oivičavale puteljak kojim smo se kretali, mi izlazimo na proplanak a ubrzo i na Jankov kamen.

Kratko zadržavanje za zasluženo fotkanje i brza evakuacija, jer nas vetar na ovom mestu ne štedi. Ovde sam obukla sve što sam imala u rancu, čak sam i kapu stavila na glavu ispod kacige i navukla još jedne rukavice. Tako utopljena, krenula sam u spust, ali su prizori bili očaravajući i nisam ni mogla a ni htela da im odolim, te sam nekoliko puta zastala i pokušala fotografijom da zadržim makar delić te lepote. Znam da će mi trebati u nekim trenucima nespokoja i sete.

Izlazimo na asfalt i krećemo se ka Odvraćenici, našoj krajnjoj destinaciji za ovaj dan. Na jednom vidikovcu se obavezno zaustavljamo, a rasterećeni, jer se bliži kraj današnjoj vožnji, pa više i nije toliko važno da li ćemo kisnuti, polegasmo po tvrdoj zemlji i žućkasto-zelenoj travi. U daljini se, u blagoj omaglici, vide obrisi Komova i Prokletija, a mi krckamo orahe, pijemo medovaču. Predah uz smeh kao lek, nastavak vožnje, dolazak pred motel Kuč, bicikli idu na zaslužen odmor, počinje kiša.

A, mi u euforiji zbog svega što smo uradili za sebe u tom danu i zbog svega onoga što nas tek čeka i u čemu ćemo sve više uživati. Kiša je prestala, veče je lepo, toplo, bez zvezda. Druženje do u kasne sate, a sa prvim uranjanjem u okrepljujući san potmulo dobovanje kroz koje kao u nekoj daljini čujem Kušine reči: Neka se ispada preko noći, da nam ujutro bude lepo“.
Vidimo se ujutro.