Đerdapska klisura – dan drugi: Kroz kamena vrata Valja Prerasti, na Staricu, pa po blago u Rajkovu pećinu

Lepo jutro u Tekiji, buđenje pored Dunava. Juče smo bili s rumunske strane, penjali vrh Treskavac i vidikovac Ciucaru mare. Uveče smo prešli preko Đerdapa i veče proveli u kafani, u nezaboravnom druženju uz ribu i vino. Jutros, drugog dana vikenda, u društvu beogradskih planinara pijem svoju prvu nes i pripremam se za današnje pešačenje. Htela-ne htela nameće mi se poređenje s mojim MTB-biciklističkim akcijama, kada, osim što pripremam sebe, svoju opremu, hranu, vodu, treba da mislim i na svog nerazdvojnog druga. Onaj od kojeg se ja ne razdvajam je Konstantin Veličanstveni, tj jedan crno-crveni KTM Race. Uh, odoh ja malo podaleko! Ipak smo u Tekiji, uz Dunav, pa da mu se još malo i posvetimo!

U Tekiji

Plan za današnju penjačku akciju je vrlo pedantno osmišljen. Svi nam sajtovi s vremenskom prognozom prete finom kišicom i neprijateljskim nebom, ali nije prvi put da je moć ipak bila u glavama i srcima vesele Vladine družine. Spremni smo za polazak i pre dogovorenog vremena, svi bi da maksimalno iskoristimo ovaj dan. Nestrpljivi smo, kao da izazivamo Vladinu najavu za “ne baš mnogo zahtevno pešačenje”. Živi bili, pa videli! U kombiju se već poprilično dobro snalazimo, svako od nas je poput domaćina koji poznaje i dobre i loše strane svog doma: koji prozor ne dihtuje dobro, koja brava otpada ako je prejako stisneš, koja fioka ispada ako…. Ma, naši smo. Banetu malo duvka od klizajućih vrata, ne žali se mnogo, jer, kaže, to koleno ionako ima nameru ovih dana da zameni novim… Meni je super, obrela sam se u odličnom društvu, ekipa je izvanredna, maksimalno sam zaštićena, lepo ušuškana. Uživam u zanimljivim pričama iskusnih planinskih vukova. Ipak se ja družim s najboljima!

Pratimo tok Belog Izvorca
Pratimo tok Belog Izvorca
Povremenop prelazimo preko Belog Izvorca
Povremenop prelazimo preko Belog Izvorca
Malo i poziramo pored Belog Izvorca
Malo i poziramo pored Belog Izvorca
Kaskade Belog Izvorca
Kaskade Belog Izvorca

Kaskade Belog Izvorca

Kaskade Belog Izvorca

Predah iznad slapova Belog Izvorca
Predah iznad slapova Belog Izvorca

Krećemo u realizaciju akcije. Kiše nema, nebo je još uvek nesigurno, hvatamo ga u raskoraku, osećamo da se dvoumi, ulećemo svojim vedrim osmesima. Dan nam se otvara u neverovatnoj raskoši i plavetnilu neba. Prelazimo rečicu u nekoliko navrata, beličasti mehurići odskakuju od oštrih kamenih ivica, a svuda naokolo rasuto je kamenje obraslo mahovinom. Stižemo do kaskadnih slapova Belog Izvorca. Iznad velikog vodopada je klupa. Tu se i apetiti otvaraju, doručak za one koji to vole hladno. Još nekoliko koraka i pred ulazom smo u pećinu iz koje Beli Izvorac izvire.

Ovde izvire Beli Izvorac
Ovde izvire Beli Izvorac

Stiže nam proleće
Stiže nam proleće

Nigde se ne zadržavamo duže od nekoliko minuta, dug je put. Opet penjanje, prolazak širokim šumskim putevima, vidikovci, ali u laganoj izmaglici. Stižemo do Šuplje Stene, najvišoj od svih prerasti istočne Srbije. Ova su kamena vrata, prirodom isklesana, poznatija imenom Valja Prerast. A, ja da dodam: ala se valjala rečica Prerast pod lučnim krečnjačkim svodom! Neverovatna raskoš boja na izmaku zime potencirala je lepotu kamena koji se presijavao pod nemirnim kapljicama.

Valja Prerast
Valja Prerast

Valja Prerast

Tu se našao i lokalni izletnik, u dubokim gumenim čizmama, i pomogao da jedan deo ekipe prođe poprilično ispunjenim rečnim koritom i tako se “prebaci” na drugu stranu. Nas nekolicina smo okasnili za pomoć, te tako i odustali od prolaska kroz ta prirodna kamenita vrata. Valjalo je naći drugi način prelaska. Još smo malo zastali i sačekali one koji su eventualno krenuli u osvajanje širokog pećinskog kanala, pa odustali u susretu s ledenom rekom i klizavim kamenjem. Na tom nam se mestu pridružila Malina, koja je imala malu nezgodu, okliznuvši se na uglačanoj kamenoj ploči. To su situacije koje su za ovakvu vrstu aktivnosti skoro pa normalne, da ne kažem poželjne, jer s takvim sitnim kvarovima, pardon, padovima, ispuniš svoju godišnju kvotu gafova i povreda.

Na "leđima" Valja Prerasti
Na “leđima” Valja Prerasti
"Otpetljavanje"
“Otpetljavanje”

I, tako ojačani za jednu lepu i duhom snažnu crnku, krenuli smo na penjanje: da preko Prerasta i njegovih namrštenih stena pređemo na drugu stranu. Jak i kratak uspon, dosta neprohodan, šiblja na sve strane, trulog granja, podvlačenje, provlačenje, zemlja pod noktima, trnje po rukama, ljubi da prođe.. A, onda, spuštanje. Prvi deo još i nekako, priroda je opet učinila svoje, kamene stepenice su baš uskog gazišta, ali može se. U društvu sam iskusnih penjača, pa sam se i ja ohrabrila, slušam instrukcije. Oko mene se nadvile grane, trudim se da se izborim i s tim, da se ne zakačim rancem, da mi ne prolaze kroz kosu, volim urednu frizuru, bez granja, moliću. Uspela sam u jednom trenutku da se učvrstim na središnjem delu gazišta, neke grane povukla u stranu, i tako olakšala i osigurala prolaz. Dolazim do jednog glatkog duguljastog povećeg kamena, tu već ne vidim način da se spustim, ali kad su mogle devojke pre mene, pa moći ću i ja. Tehnika “otpetljavanja” se ovde pokazala kao “lek izbora”, te je i ta prepreka uspešno prevaziđena. Ubrzo potom eto nas na sigurnijem terenu i nastavismo spust da bi se, ovaj put, našli s druge strane Prerasta. Pogled na gore, da vidimo odakle dođosmo, pogled na dole, i u dubinu, da vidimo kuda smo u stvari, trebali da prođemo, ali nas je razdražena rečica malo u tome omela. Impresivno!

Valja Prerast "s druge strane"
Valja Prerast “s druge strane”

Valja Prerast

Kratko zadržavanje, fotkanje, pa opet dalje, preko vode, s kamena na kamen, a neko i pored kamena, pa je bilo i malo “pljuuussss”. Ništa nas nije omelo, naravno, niko to od nas nije ni očekivao, te dođosmo do kombija i dalje do Majdanpeka, odakle je usledio uspon na Staricu. Uspon k’o uspon, ali zato pogled s vrha (796 mnv) – očaravajući! Bez obzira na sumaglicu, odlično se video i grad i rudarski kopovi, s ogromnim oknom ispunjenim vodom svetlozelene boje.

Jezero podno Starice
Jezero podno Starice
Putokaz za vrh Starice
Putokaz za vrh Starice
Pogled sa vrha Starice na Majdanpek
Pogled sa vrha Starice na Majdanpek

A, spust… Braćo i sestre, bilo je to za pamćenje! Mislite da smo se spuštali… Aha, kako da ne! Penjali smo se, ljudi moji, nebu pod oblake, pa se spuštali duboko u utrobu zemlje, pa taman krenemo kao sav normalan svet, lepo gazeći korak po korak i uživajući u razigranoj šumi tla obilno posutog listopadnim lišćem koje se zadržalo u svoj svojoj snazi i lepoti, kadli opet jak uspon, a na kraju jedan divaaaaaaannn, strmoglavi spust, slalom koji je svako vozio na svoj način: provlačeći se između kapija od mladog drveća i granja, zaobilazeći kamenje koje se obrušavalo sa svih strana, truli obluci prete proklizavanjem, a vlažna trava i mahovina rasuti poput gljiva posle kiše… Jao, kolika mi je ova rečenica! Konačno na čvrstom tlu, dan se primiče kraju, sitna kiša opominje, a mi pred ulazom u Rajkovu pećinu. Rajko je bio lokalni hajduk, i veruje se da je sve dragocenosti koje je otimao sakrivao baš u ovoj pećini. Čeka nas nestrpljivi vodič, ili je nestrpljiv bio Vlada, koji je sebi obećao boljetinski sir i poželeo da što pre dođe do njega? Uđosmo u pećinu.

Detalj iz Rajkove pećine: slepi mišić
Detalj iz Rajkove pećine: slepi mišić među pećinskim nakitom
Detalj iz Rajkove pećine
Detalj iz Rajkove pećine
Pećinski nakit u Rajkovoj pećini
Pećinski nakit u Rajkovoj pećini

Rajkova pećina

Rajkova pećina
Rajkova pećina

Rajkova pećina

Rajkova pećina

Rajkova pećina

S nestrpljenjem sam čekala ovaj trenutak, jer sam već nešto ranije čitala o Rajkovoj pećini i gledala fotografije onih koji su je već obišli. Ako se upustim u opis pećine, bojim se da ću se izgubiti… Izgubiti u brojnim pećinskim kanalima, kroz koje teče reka s preko kilometar rečnog horizonta; u njenim dvoranama, hodnicima, među predivnim nakitom u vidu stalaktita i stalagmita, stubovima od snežno-belog kristalnog kalcita. Pećina sadrži dva horizonta, ponorski i izvorski deo, a njihovim spajanjem se dobija kružna staza dužine 1410 m. Nama je omogućen pristup od nekih 600 metara. Moja je fascinacija bila ogromna, i zato i rekoh na početku ovog dela priče, da je bolje da je ne proširujem. Ima tu i nekih fotkica. Na kraju je nas nekoliko otišlo i do dela gde inače nije odobren pristup turistima, ali je naš vodič imao inspiraciju i to nam priuštio. Otvorio je teška metalna vrata iza kojih nas je dočekao mrak i neverovatan huk vode. E, ovo je trenutak koji neću zaboraviti! Duboko u utrobi zemlje osetili smo svu snagu i moć prirode! Voda je nadirala sa svih strana, buka je bila nesnošljiva, a opet zamamna. Šta li je sa mnom… Jedva sam se otrgla. Goksi i nije bio fasciniran ovim delom pećine, ja jesam, i zaista sam zahvalna što nam je sve to omogućeno! Još koji korak i evo nas opet pod kišnim nebeskim svodom. Kombi nas čeka. A, čeka nas i Beograd.

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *