Čiker 2017.: U drugom danu do Zlatibora

U odnosu na prethodni, ulazimo u drugi, prilično zahtevniji maratonski dan. Biće tu dosta kilometara, poprilično penjanja, a preti nam i kiša. Prošlu smo Čiker-godinu dobro zapamtili po jakom vetru i groznoj kiši koja nas je pošteno mlatila nekih desetak kilometara pred kamp na Zlatiboru. I tada, baš kao i sada, dan je bio izuzetno vreo, i sve lepo u jednom trenutku pokušao je da nadjača talas nevremena, reklo bi se, nastao ni iz čega.

Vesela petorka u Guči, pred polazak u drugi dan maratona
Vesela petorka u Guči, pred polazak u drugi dan maratona

Još smo u Guči. Obavezno fotkanje pred polazak, jutarnji brifing, provera tehničke ispravnosti bicikala, i, konačno, Golubova truba, koja označava start drugog dana maratona.

Poslednje doterivanje pred polazak u vožnju
Poslednje doterivanje pred polazak u vožnju

Kako kilometri odmiču, mi se sve više primičemo jedni drugima. Upoznavanje započeto pre dan-dva, sada već dobija neke konkretnije obrise, već se vidi, već se zna, ko se kome dopada… A, ima li i onih drugih? Pa, ne bih rekla.. Tolika nas ima, Bogu hvala, da bi bilo smešno kad bi se “uhvatili” za nekoga ko nam po nekim karakternim osobinama, ili nečem drugom, boji očiju, recimo, ne odgovara. Malo zastaneš, neko ti se primakne i započne razgovor, malo požuriš, “otarasiš se dosade”, pa malo sad ti nekome dosađuješ. Dobro nam ide to pedalanje, znamo već podosta od ovog zanata, a krademo i dalje, uvek od najboljih!

Predah na gradskom tgu u Požegi
Predah na gradskom tgu u Požegi

Stižemo do Požege, lep gradski trg, malo se brčkamo u fontani, pa nastavljamo prema Užicu. Gde god nam se ukaže prilika, pijemo vodu i dopunjujemo bidone. Po dolasku u Užice, nas, otprilike 120, zarobljavamo lep park pored Đetinje. Polegali smo podno krošnji četinara i jedemo sendviče koje je za nas obezbedila neka od turističkih organizacija, svaki dan druga. Pristiže i televizijska ekipa, svima smo interesantni, veliki je ovo poduhvat, mnogo se ljudi skupilo sa raznih strana. Najviše nas je iz Srbije, ali su nam se pridružili i mtb majstori iz Slovenije, Italije, Austrije, Nemačke, Crne Gore, i jedan Claudio iz Čilea. Sve što radimo, vidi se to, radimo iz velike ljubavi prema biciklizmu, iz entuzijazma da što bolje promovišemo ovaj sport i prelepe predele kroz koje prolazimo. Družimo se sa sebi sličnima, ovo je odličan način da još bolje upoznamo sebe i svoje skrivene strasti.

Ulazimo u Užice, sledi pauza
Predah u Užicu, pored Đetinje
Predah u Užicu, pored Đetinje

Televizijske ekipe koje nas prate su, uglavnom, zainteresovane za strance. Kao da je svima čudno i pitaju se šta je to što ova napaćena Srbija ima da ponudi, i zbog čega bi, uopšte, neko došao u ove krajeve, i još i svoj znoj ovde prolivao?! Koliko malo sebe cenimo, koliko smo spremni da se ponizimo, do krajnjih granica! Uglavnom ćemo blagonakloni biti prema onome ko nam je dalek po mnogo čemu, koga ne poznajemo, i koji nas ne poznaje. Našim komšijama, prijateljima, kolegama, rodbini, naći ćemo mnogo zamerki, a u stvari, iz svega izvire ljubomora i zavist. Ma, da se manem ja ove analize, i da se vratim na užičku livadu. Razmišljam, ipak da dodam, kako, da nije nas, “običnih” ljudi od krvi i mesa, ne bi bilo ni ovih “neobičnih”, ko zna od čega sazdanih, samo zato što nisu iz Srbije. A, pogotovo što to oni nisu ni na koji način tražili, ne odvajaju se ni po čemu, vrlo su druželjubivi, raspoloženi, dobrodušni, žele da su deo ove MTB priče podjednako kao i svi ostali. U tom razmišljanju trgne me glas nekoga iz te TV ekipe, i čuh kako kaže: Ima li neka žena strankinja da nam da intervju? Ah… Pomislih… Tu smo, dakle. Na to će Milena: “A, zar naše žene ne voze?” “Pa, dobro, može i tako, da li neka od vas želi nešto da kaže pred kamerom?”. Milena je u napadu, ugura me pred kameru, uvališe mi mikrofon pod nos, i… Ja pričala. Baš sam nešto bila nadahnuta, i rekoh kako je lepo kad čovek stalno sreće nove ljude, da je to veliko bogatstvo, da se kroz sva ta druženja i bavljenje sportom stalno menjamo, i da je jadan svaki onaj koji ponosno za sebe kaže “kako se nije promenio, eto, već 50 godina”!. Ma, ako je i od mene, dosta je…

Ko to tamo viri....
Ko to tamo viri….
Potmula grmljavina, i pogled u nebo
Potmula grmljavina, i pogled u nebo

Nebo se odjednom zacrnilo, kreće potmula grmljavina, i mi nastavismo put Zlatibora. Najpre asfaltno penjanje, a zatim i makadamski puteljci.

Otac i ćerka, treću godinu za redom na Čiker-maratonu
Otac i ćerka, treću godinu za redom na Čiker-maratonu

Na obroncima Zlatibora
Na obroncima Zlatibora
Kamp na Zlatiboru, i završen II MTB maratonski dan

Povremeno sitna, kratkotrajna kišica, ali bez nekog značaja. Dosežemo sve veće nadmorske visine, krajolici su sve lepši, uživancija nesmanjena. Po pristizanju u kamp, nebo se otvara u najlepšim bojama predvečerja. Opuštena atmosfera među maratoncima, a za neke i trenuci odluke. Jutro će dati odgovore.

Podelite...Share on Facebook74Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone