Četvrti Čiker dan: preko Vodene Poljane i Zlatara, pa “niza stranu”, do Pljevalja

Znate ono, kad se ujutro probudiš mrzovoljan, pa odmah nađeš i neku stolicu da još malo odmoriš, pa se prebaciš u fotelju, i s daljinskim u ruci usmeriš prema TV ekranu, tupo zuriš u tu, još tuplju napravu, povremeno do tebe dopru reči voditeljke, i neke najnovije, naravno, loše vesti… Ostatak dana jedva da si se izvukao iz pidžame i kućnih papuča, prošao vlažnim prstima kroz krmeljive oči, češljem kroz neobuzdanu kosu… Vuče se tako dan, spor, smoran, nikad proći… Vučeš se i ti, svi ti krivi za tvoju tužnu sudbinu.. Čekaš poziv koji neće doći, nadaš se nekoj promeni, koju ni malo ne želiš i sam da izazoveš.. Znate? Onda znate i da za takav, luksuz-dan, nemate više vremena. A, pazite sad kako je izgledao četvrti Čiker MTB maratonski dan, 28. jun 2017.:

Deo ženske mtb-ekipe na Zlataru
Deo ženske mtb-ekipe na Zlataru

Jutro na Zlataru. Ispred hotela “Panorama” užurbano se pakuju šatori, prtljaga većine nas spremna je da se ubaci u plavi logistika-kamion. Svi smo odlično raspoloženi i spremni za jedan duuuuuug dan. Ne može se ovo u papučama, barem ne većina od nas. Ipak, znam ko može! I prošle sam godine fotkala Mileta kako skoro bosonog vozi prilično naporne deonice maratona. Uvek je njegovo objašnjenje bilo da će se na kraju vožnje okupati negde, u reci ili jezeru! Meni počinje nešto da se komeša po stomaku, i pomislih “Ne, ne i opet!”, te brže-bolje strpah u usta kapsulu aktivnog uglja, a još nekoliko stavih u ranac. Trebalo bi da se za taj aktivni ugalj veže, i tako eliminiše, ono loše iz mojih creva. Da li mi ovde ne odgovara voda, ili šta već… Nemam pojma. Nemam sad vremena da o tome razmišljam. Krećemo u spust, napuštamo Novu Varoš. Mnogo je vruće od ranog jutra, ali po skretanju s magistralnog puta ulazimo u predivnu borovu šumu i pošteno se rashlađujemo.

Negde na Zlataru

Malo vozim sama, pa mi se neko pridruži, i baš se radujem što svoje ushićenje mogu nesmetano i nesputano da izražavam. I ptičice su radosne, u daljini se čuje i vredno kljucanje detlića. Zvuči kao da će potamaniti sve termite. Šuma kao da miluje. Podloga po kojoj se krećemo je naizmenično makadamska i zemljana. Sve vreme se penjemo, ali uspon je postepen, nije naporan. Na Vodenoj smo poljani, i nadmorskoj visini od nekih 1450 metara. Na nekih dva km odavde je vrh Golo brdo, na 1607 mnv, ali mi nećemo tom stazom.

Ispred manastira Sv. Kozme i Damjana, na Zlataru: monah Gavrilo i naš prijatelj Milan
Ispred manastira Sv. Kozme i Damjana, na Zlataru: monah Gavrilo i naš prijatelj Milan

Uskoro stižemo pred manastir Svetih mučenika i besrebrenika Kozme i Damjana, nastao nakon zatvaranja rehabilitacionog centra “Zlatar”, kako bi ljudi imali gde da dođu na oporavak, da uživaju i leče se u zlatarskoj šumi. Vidovdan je. Ispred manastira nas je dočekao i kroz manastirski konak i ostale odaje sproveo, monah Gavrilo. On ovde sada tihuje, a nekada je bio vozač “Rakete” iz Užica. Rašrkali smo se na sve strane, dobrano zadržali. Mnogo je ovde zanimljivosti, ali moramo dalje.

Unustrašnjost konaka
Unustrašnjost konaka

Put nas vodi do Prijepolja. Odličan je to spust bio, ali znali smo da naplata stiže kasnije. “Ako ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji”, rekao bi naš narod. I nikad nije pogrešio. U Prijepolju smo okupirali plato u centralnom delu grada. Tamo nas već svi poznaju, svake nas godine Čiker dovodi na obale Mileševke i Lima. Tu su nas sačekali i pripadnici pogranične policije Srbije, i pregledali nam lična dokumenta. Do sada smo granicu sa Crnom Gorom prelazili na graničnom prelazu Jabuka, ovaj put će to biti na Čemernu, gde je samo crnogorska carina.

Prikupljanje svih maratonaca i pauza pred ulazak u Prijepolje

Čeka nas tridesetak i kusur kilometara uspona, i vreme je da se krene. Vrućina je, i najvažnije nam je da imamo dovoljno vode. Prvih nekoliko kilometara asfalta, zatim nastavljamo makadamom. Krajolici su prelepi, nema tu šta da se prigovori, društvo je odlično, premda smo poprilično raštrkani, svako vozi svoj tempo, važno je ne posustati, sve vreme biti u pokretu. Nema tu mnogo pauziranja, sedenja, posle je teže vratiti se u ritam. Vrućina je baš poštena, ili, možda ipak, nepoštena. Premda nikad nisam čula za takvu vrućinu.. Svaka kuća na koju smo naišli je imala vodu i zaista smo bili zahvalni za svaku kap koju smo dobijali.

Bogatstvo šume
Bogatstvo šume

Jeli smo i trešnje, brali šumske jagodice. Samo princes-krofne nisu od onih đakonija koje rastu pored puta. Na njih smo naišli u trenutku blage iznemoglosti, na izlasku iz jedne šume. Prizor koji se ukazao neću nikad zaboraviti! Na prikolici konjske zaprege, poslagane kutije pune princes krofni! Pored prikolice, čuvar krofni, Dimitrije.

Mmmmmm.... Kakva poslastica, na izlazu iz šume!
Mmmmmm…. Kakva poslastica, na izlazu iz šume!

Dalje nas upućuje na dvorište s leve strane, gde nas čekaju dve žene pored česme. Majka i ćerka. Ili, što bi ćerka rekla, “Ova žena me je rodila”. Majka, ostarela, bolesna, kreštavog glasa, pokušavala je da nas otera, poremetili smo njen mir. Ćerka nije mnogo marila. A nama je trebala voda.

Blizu smo graničnog prelaza Čemerno
Blizu smo graničnog prelaza Čemerno

Osveženi, nastavljamo. Malo zemlje, blata, makadama, mnogo šume, prelepa priroda, negde smo na 1200 mnv, ali smo i na nekom 75. kilometru. Moram da priznam da mi je već bilo dosta. Hoću kući. Gde mi je kuća večeras? U Pljevljima. A, sobu sam rezervisala u hotelu “Apolon”. Dobro sam sve proverila. Konačno, stižemo i do graničnog prelaza. Nekoliko automobila u koloni, vozač poslednjeg u nizu me pušta da idem ispred njega, zahvalna sam, svaki mi minut znači, baš sam već umorna i željna predaha. Dolaze i ostali biciklisti, i oni bi ispred svih, sad se već onaj vozač što me je pustio buni, i sad i mene vraćaju na kraj kolone. Policajac, koji provera dokumenta, neki šaljivdžija. Nikad nisam razumela tako sirov smisao za humor, pa ni ovaj put nije bio izuzetak. Pita nas da li smo umorni, a ako jesmo, slobodno možemo da legnemo na livadu pored puta i odmorimo. Duga je noć. Baš vickasto. A, kaže dalje, “sad još samo nekih 15ak kilometara niza stranu, i eto vas u Pljevljima!”. Pa, naravno, sad će on baš da nam objasni šta je za nas “15 niza stranu”. Kao da priča o “10 s lukom”. I.. šta mu je još bilo važno. Kaže, “ima i neki Čileanac, otkud on ovde, s vama…. A, koliko vas još ima? Do sada vas je prošlo oko tridesetak”. Mi kažemo, ima nas oko 130. Uhvati se za glavu čovek, pa ko će to sve opslužiti…

Na graničnom prelazu Čemerno.. još samo malo, pa smo u Pljevljima

Prešli granicu, i konačno krenuli u susret tom “10 s lukom”. A, pre toga smo savladali i onih 15. Ulazim u grad, strelice me vrlo precizno vode do hotela gde je većina nas smeštena: “Faraon”, “24. juli”. Gde mu ga dođe “Apolon”? Idi pravo, gore, levo, vidi, stani, prođi… Ma, izgleda da je gazda “Apolona” otkazao svojim gostima, vraćam se pred “Faraon”, baš sam besna, kakav “Apolon”, ima li neki običan smrtnik, samo da se ja nekome uvalim.. Ima “Faraon”! E, svašta, pa u kakvom je stanju…? “Super je”, kaže Sneža, “ja sam svake godine tu, možemo zajedno”. Tu je i gazdarica “Faraona”, Amera, nešto sam joj bila simpatična u tom mom besu zbog izgubljenog Apolona… A, onda su počeli da pristižu i ostali biciklisti. “Zgodni vam ovi vaši”. Sneža i ja se pogledamo, i prasnemo u smeh. Navikli smo da nam zavide. Pa, zaslužile smo, zar ne…

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone