Bobija k’o Bobija, lepotica, nema joj ravne.. Ali, klisura Trešnjice… Zadržite dah. Idemo

Do ove nedelje, i drugog dana “Ljubovijske Biciklijade”, 10. septembra 2017., godine, više-manje sam o sebi mislila kao o nekom živahnom koferu, koji putuje, i mnogo se ne zabrinjava. Pitate me: šta je živahni kofer? To i ja sad prvi put čujem. Trebalo bi da bude neka moja nova kovanica, izvedenica… Ajd, baš da vidimo: kofer koji putuje – tutneš ga na zadnje sedište, daš mu neke karakteristike ljudskog bića, šarene čarapice i veselu ukosnicu, omlet sa sirom da manje priča, više žvaće, fotoaparat da i opet manje priča, više gleda i istražuje, ogledalce i češljić da se malo počeška po kosici, i mnogo ne razmišlja… Pa, šta, dobro mi je to išlo..

Svak bira svoj put
Svak bira svoj put

Šta je sada drugačije, i zašto o sebi sada drugačije razmišljam… U stvari, šta je to što te dovede u poziciju da naučiš nešto više o sebi?  Verovatno neka nova situacija.. Setih se jedne moje poznanice i njene rečenice, od pre skoro 15 godina. Smiljanu sam upoznala u zemunskom Gradskom parku; deca su nam bila mala, a nas dve zadovoljne i brižne mame, idemo oko njih ko dve kvočke, brinemo o svemu. Posle je nekoliko godina nisam videla, nisam znala ni čime se bavi, gde radi… I, došlo vreme da Malo Mamino Pile krene u školu. Nakon svih zdravstvenih pregleda, sledi i onaj famozni razgovor kod psihologa. Kuc-kuc, dobar dan, mi došli, imamo zakazano… Ulazimo nas dvoje, Mamino Pile, i ja, u potkrovnu prostoriju, u jednom delu spuštene tavanice. Iza stola sedi lepa žena, poznata mi ta dva plava oka. “Pa, mi se poznajemo, iz parka, kad su nam deca bila mala…!”.. Aaaa, setih se, i bi mi drago. “Nikad vas nisam zaboravila”, nastavlja vlasnica tih lepih očiju, “kao ni neke vaše životne priče.. Znate, pitanje je da li bi ikad znali za šta ste sve sposobni, kakvu snagu posedujete, da niste u životu doživeli sva ta iskušenja”… I, tako to, otkravi ona mene, a Matiju ionako ne treba otkravljivati, on nikada niti nije bio “zamrznut” u emocijama, imao je sreću u izboru mame… Kad bi sad ovo čitao…

Više ne moram ni da se izvinjavam, već me dovoljno poznajete, i znate da za čas “odlutam” u razmišljanjima. Volim ja to. Kad “prevrćem” neke događaje po glavi, i kad ih ponovo proživljavam, obično mi se neki detalj iskristališe, i bolje ih “vežem” za naredne događaje.. Nikad se ne zna zašto je to dobro.

Drina kod Vrhpolja

A, šta je dobro u ovom jutru, u Vrhpolju kraj Drine? Kasno smo noćas legli, nikako se odvojiti od Kušinih palačinki, kao da su bile vezane jedna za drugu, pa dok ti jedna klizi niz grlo, druga ti je već na usnama… Kakvo začarano kolo.. Otrgli se nekako od toga, dovoljno je bilo da se setimo da će nedelja biti vrlo dinamična, da nas čeka nekih 55 km bicikliranja, od Vrhpolja, do vrha Bobije, pa spust u kanjon Trešnjice, pa nazad za Vrhpolje. Na kraju svega, povratak kući, u Beograd. U ponedeljak Jovo-nanovo… I, evo nas u toj nedelji. Lepo jutro, mnogo finog MTB sveta. Danas imamo i pojačanje, stigli Lozničani, PBD BicikLO, znate ih.. E, baš dobro, volim s njima da vozim, oni uglavnom osiguravaju začelje, skupljaju posrnule ili one koji fotkaju, pa zato često staju. Pogodite u kojoj sam grupi ja.

Spavanje na otvorenom, pored reke... Neki to vole ovako
Spavanje na otvorenom, pored reke… Neki to vole ovako

Konačno i krenuli. Miki nas je i ovog jutra snabdeo bonžitama, čokoladicama, jabukama, suvim grožđem. Baš dobro. Sa asfalta se odvajamo vrlo brzo, ali odmah kreće i jak uspon. Podloga je makadamska, ima i krupnijeg kamenja. Naizmenično vozimo i guramo. Velika je vrućina i valja rasporediti snage. Što se više penjemo, prizori su sve lepši. Naravno da sve više i zastajkujem. Malo, po malo, a prirodno, ostadoh na začelju sa Lozničanima. Tu su se izdešavali i neki pehovi sa biciklima, u čemu je prošlo i dosta vremena. Ništa to nije uticalo na naše odlično raspoloženje, jedino što je vožnja bila malo obazrivija, zbog jednog smotanog bicikla, koji je baš sad odlučio da mu je vreme za penziju, i to po kratkom postupku. Nema cile-mile. Sad, ili nikad!

Na spustevima su me džentlmenski puštali da idem prva, a onda bi se svi sjurili iza mene. Tako i ugledah, pri dnu jedne strme staze, bicikl, nehajno položen u travi. Znam, to su naši! Pogledam, lepa kuća, sva u drvetu, a na tremu ti naši, u društvu ljubovijskih lovaca. Miki ih, naravno, sve poznaje, a i oni Mikija. To su lovci iz Lovačkog udruženja “Mileta Polić-Bata”, koje je osnovano još 1900. godine, tada pod imenom “Baurić”, i jedno je od najstarijih lovačkih udruženja u Srbiji. Oni i dalje uspešno posluju i gazduju lovištem, i broje preko 300 članova. Nekolicina njih je i danas “na terenu” i bili su nam sjajni domaćini. Hvala, dobri ljudi! Moramo dalje, ali ćemo doći kod vas i opet!

Sa lovcima Lovačkog udruženja “Mileta Polić-Bata” iz Ljubovije
Sa lovcima Lovačkog udruženja “Mileta Polić-Bata” iz Ljubovije

I, ponovo se javlja onaj što je za penziju, kaže, išao bi dok je još na nogama, pardon, na točkovima, posle ga neće niko gledati. Ljudski, nema šta. Makar bilo i od bicikla. I, tako se, pred završno penjanje na vrh Bobije, i razdvojismo: jedan deo ekipe ode u visine, jedan deo u penziju, a nas troje u kanjon Trešnjice.

Spust od sela Gornje Košlje, do same reke, već sam jednom prošla, i mnogo mi se dopao. Jedva sam čekala da to ponovim. Jedino što nisam znala kako se posle iz kanjona “izvlači”, ali nisam mnogo ni razmišjala o tome, rekoh vam već, što bi jedan živahni kofer o tome razmišljao…

U Gornjem Košlju, na ulazu u Specijalni rezervat prirode - klisura reke Trešnjice
U Gornjem Košlju, na ulazu u Specijalni rezervat prirode – klisura reke Trešnjice

Dakle, nas troje smo u centru sela Gornje Košlje, koje leži na Košljanskom brdu, a ovo pak na planini Bobiji. Mnogo je tiho i tužno. Nema dece. Ispred škole sedi čovek, zamolismo ga da nas fotografiše. Pitam ga li je u međuvremenu još koje dete stasalo za školu, ili je i dalje selo poznato po tome što ima samo jednog đaka. Kaže, sad ih je četvoro. Škola je četvorogodišnja, a podigao ju je 1943. godine četnički major Dragoslav Račić. Kažu da su komunisti posle rata u potpunosti zbog toga ignorisali ovaj kraj. Ali, šta je sad razlog da ovaj deo Srbije i dalje ne može da se pokrene, i konačno dočeka svoje bolje dane? Pa, ovde nema čak ni signala za mobilnu telefoniju! O ambulanti, prodavnici, apoteci, kafani, i da ne pričamo… Ali, ima Đačka staza, strm, uzan i opasan puteljak, dug 9 kilometara, koji većim delom ide kroz klisuru Trešnjice. Tom stazom deca iz Gornjih Košalja idu dalje u školu, u Gornju Trešnjicu. Svakodnevno savladavaju visinsku razliku od nekih 700 metara, i susreću se s brojnim opasnostima. Biciklom se tuda ne može. Ili, ipak može?

Klisura reke Trešnjice

Klisura reke Trešnjice

Hajde da vidimo šta smo nas troje uradili. Spust do reke je bio, kako sam ga i zapamtila, veličanstven. Osećaj odvojenosti od civilizacije ne treba da nas čudi. Sve je tiho, samo povremeno vazduh zapara kliktaj beloglavog supa. Natkriljuju nas stene i litice impozantnih dimenzija. Očarani smo lepotom i divljinom. Dva su Miloša sa mnom, super mi je s tim ljudima, vode računa o svemu. Zastali su pored jedne oznake za planinarsku stazu. Kojim putem sada ići, nije nam baš bilo jasno, jer se ništa nije poklapalo s trekom koji smo imali. Krenusmo jednim puteljkom, ali je toliko bio zarastao u travuljagu i ko zna još kakvo raslinje, a ispod je bilo ko zna šta, a možda se i zna, pošto je ovo područje poprilično nastanjeno poskokom. Uglavnom, vreme nam odmiče, vrtimo se po tim stazicama, tražimo izlaz iz kanjona, premda je izlaz, u stvari, kroz kanjon, valja nam pratiti Trešnjicu, pa prema njenom ušću u Drinu.. Sve nam je to jasno, ali ne znamo tačno kojom stazom treba da idemo i u kakvom je stanju, da li ćemo previše vremena izgubiti probijajući se i noseći bicikle, a s neznanim ishodom… Valjalo je doneti odluku. Nemam ja tu šta da pametujem, jedino što znam to je da sam u prethodnom boravku u kanjonu išla s fribajkerima preko mosta, pa smo se dalje penjali visoko visoko i potom spustili do Pašne Ravni, jer su nam automobili tu bili parkirani. Ovaj put idemo u Vrhpolje. Logika nam govori da sigurno ima i neko odvajanje za Vrhpolje. Pokušali da pozovemo nekoga, ko bi mogao biti od pomoći, i za koga smo pretpostavili da je već ovuda prošao, ali, naravno, signala nema. Prebrojimo se, svi troje smo tu, imamo i vode i hrane i opremu za eventualni zalazak u noć, u rancu je i astro folija, nožić, šibice, zviždaljka. Ostavljamo uključen jedan telefon, ostala dva čuvamo za svaki slučaj.

Prelazimo reku i krećemo u penjanje. To traje, traje, traje. Ugledamo jednu kućicu, zovemo, niko se ne odaziva. Miloš ulazi, nalazi baku, koja spemno odgovara da smo na pravom putu. Nastavljamo. Ja sam malo ispred, njih dvojica nešto ozbiljno razgovaraju, neke muške priče, ja se u to ne mešam. U daljini na brdu s leve strane vidim stoku, tu je i pas, laje i maše repom. Pomislih, gde je stoka, gde je pas, tu je i čovek. Malo bolje gurnuh naočare na nos i ugledam čoveka kako vešto barata vilama. O-hoooo-jjj… Dozivam ja. O-ho-ho-jjj.. Odgovara On. Idemo za Vrhpolje, jesmo li na pravom putu, koliko još imamo…? “Na pravom ste putu, imate još desetak kilometara makadama. Obratite pažnju na raskrsnicu, tu ćete skrenuti desno. Posle još imate asfalta, više od 10 kilometara… Ali, stići ćete!” Tako reče, i – hvala mu! Dodatno nas je oraspoložio, pogotovo što se noć polako primicala. Nastavili smo mnogo rasterećeniji. Još se neko vreme penjali, a zatim je usledio spust. Milina. Dolazimo do tog odvajanja, stajemo da proverimo, ja da izvadim telefon i kobajagi i ja nešto pogledam, kadli, telefona nema. Ispao. Ebem ti glupaču, kako je to moglo da mi se desi…! Grrr… Nema mi druge, već da se vratim. Trčim uzbrdo, sve ono što smo se spustili, sada penjem, ali pešice. Telefon me čeka pred početak spuštanja. Na sred puta. Dobro je. Već sam u glavi i mislima molila i lovce i one fine momke na kros-motorima, što smo se fotkali s njima, da mi pomognu u traženju telefona… Sad juriš nazad, trčala sam, ne pitajte…

U međuvremenu, dođosmo i do čuvenog signala za mobilni, dobismo još jednu potrdu da smo na pravom putu. Sledi perfektan spust do Gornje Trešnjice, prelazak preko mosta, pa konačno na asfalt, i dalje prema Vrhpolju.

Kakav dan! Na obali Drine društvo se okupilo uz zvuke harmonike, a nama u glavi i harmonika, i truba, i beloglavi supovi, i Đačka staza… Hoću opet! Evo, pozivam istu ekipu, i proširenu, i kako god, samo hajmo još jednom sve ovo da prođemo! Ko će sa mnom…

Podelite...Share on Facebook96Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone