Oda zdravlju i odabranim stilovima života. Potrčimo i mi!

Jutros mi se nametne misao kako, u velikom broju slučajeva, dan posle nekih dobrih akcija i manifestacija, osvane kišovit. Možda je i prva reakcija u stilu: „Uh, dobro je što je juče bilo lepo i sunčano!“. Ali, da li ste razmišljali zašto je Dan Posle ovakav. Lenj. Usporen. I svečan. Ja znam.

Sa kapljicama kiše otpuštaju se emocije. Senzacije koje su se slagale i pravile kovitlac jakih nadražaja dosegle su u jučerašnjem danu svoj vrhunac. Vreme je da se sve to sada uredno složi i pospremi za neki novi trenutak.

Beogradski maraton je prilika da se i opet pridružimo najboljima: London, Beč, Berlin, Boston, New York, Dubai… A Beograd se juče probudio blago bunovan, hladan. Trebalo je da ga preplave nasmejana lica trkača, njihovi šareni dresovi, patike fluorescentnih, upadljivih boja, pa da se malo otkravi. A kad su na ulice izašla deca, kad su se komšije, prijatelji, familija, i svi ostali dobronamerni, okupili da ih bodre, mrzovolja velikog grada je potpuno iščezla.

Moj je dan počeo jednom mišlju: Kako da ga ulepšam i sebi i mom prijatelju Luki, koji će i opet da trči maraton. Ovaj put, zbog povrede, Luka trči polumaraton. „Da li je nešto skupo..?“.. „Nije, ako imaš para. Ako nemaš, sve ti je skupo“. Tako i ja razmišljam o Luki. Da mu je sve potaman, ništa ne bi bilo teško i ne bi bio problem. Ovako, … Pošaljem mu poruku da ga čekam kod hotela „Jugoslavija“, na bajsu, da bih mogla lakše da ga pratim. U stvari, da bih mogla ikako da ga pratim, jer do sada sam ga sačekivala bez bicikla, i vrlo brzo ga gubila iz vida. Sada mu je podrška značajnija nego prethodnih godina, tako da sam i ja odlučila da se drugačije organizujem. On mi odgovara porukom: „Računam na tebe“. Hm… Kad ti to kaže čovek koji je vrstan sportista, vrlo svoj po svim pitanjima, konkretan i direktan…

Ma, šta ja imam tu da tupim, spremaj se, sestro slatka, izađi među ljude, druži se, smej se, gledaj u ta raspoložena lica, gledaj ljude koji možda u životu nisu uradili za sebe više no što će u tom danu, kada će u tih 21 km skupiti svu svoju odvažnost, mentalnu i fizičku snagu nakupljanu kroz nebrojene sate treninga, trčanja po svim vremenskim prilikama i neprilikama, i kada su umorni, pospani, mrzovoljni, i kada su za doručak jeli masan burek, pa sad pate od problema sa želucem, i kada deca traže pare za ekskurziju, a žena po ko zna koji put kaže da nema šta da obuče… Dakle, izborili se sa bremenom raznih problema koje donosi naša ovozemaljska svakodnevica, i upustili se u nove životne izazove.

A ja na bajsu ispred hotela „Jugoslavija“ i čekam Luku. Nije ga bilo teško prepoznati u gomili. Vrlo specifične figure, lakog koraka, ali bolnog grča na licu. Odmah mi se požalio na problem s nogom. Ma, ti ćeš meni da se žališ!.. Freebiker, planinar, čovek koji brine o svojoj ishrani, o svom duhovnom i fizičkom zdravlju! Eeee, neće moći.. Malo vozila pored njega, malo se odvajala od gomile, pa se opet približim s nekom glupom upadicom i pričom, a Luka samo ponavlja: „Prava si Zvoncara!“.. Ulica za ulicom, kilometri se nižu, Luka sve lakšeg koraka, premda se usput i izvinjava što ne može brže da trči.. Lukina posla. Niko ga ništa nije pitao.

Nastavim ja svojih putem, nastavi i Luka. Iskreno, ne znam kad je shvatio da sam se ja izgubila u masi. Što se mene tiče, i kad sam se odvojila od trase Maratona, ja sam sve vreme bila uz te raspoložene ljude i misaono davala podršku svima. Dobra misao se uvek dobrim i vraća. I, što bi Luka rekao: “U oblacima je uvek dobro“!

I ostatak dana u Beogradu, pod osunčanim maratonskim nebom, za mene je bio vrlo dinamičan i inspirativan. Sa ulaskom u noć, usledile su i pripreme za večernji izlazak. Okupilo se biciklističko društvo u bistrou u centru grada, nazdravili smo Acinom uspehu, koji je polumaratonsku stazu istrčao s povredom i gipsom na ruci, ali i mojoj ZvoNcari, da nas budi, razgaljuje i razveseljuje. Da zvoNcamo svi zajedno još dugo, dugo, u zdravlju i veselju!

A, posle kiše, dolazi sunce…