Beljanica, i kako joj se umiliti

Nedelja veče, povratak u veliki grad.

Nisam više na pedalama, nisam glavom u oblacima, usne ne skupljaju uzavreli znoj. Obavija me težak miris lipe. Nema četinara i uskovitlalog šumskog potoka da daju svežinu.

Pažljivo se iskradam sa zadnjeg sedišta, noge nesigurno traže čvrst oslonac.

Izvlačim stvari, ranac pun doživljaja. Bidoni oprani u hladnoj Resavi, tu i tamo još po neki trag lepljivog blata. Ostaci pite, sendviča, papirići od pojedenih bonžita, izgrickanih čokoladica. Sedim na tepihu na sred sobe, oko mene razbacane majice znojem natopljene, rukavice kao sažvakane od dvodnevnog obgrljavanja ručica bicikla. Gledam u čeonu lampu koja mi je osvetljavala dobrih 15 kilometara makadamskog seoskog spusta do Zlota, švajcarski nožić od kojeg se ne odvajam. Pištaljka Za Ne Daj Bože.Vodopad na Beljanici

Dobri duh izlazi iz ranca, noć je odavno pala, ali meni nikakvo osvetljenje ne treba, do li ono mesečevo, koji prodire kroz otvoreni prozor. Jedan tračak pao je na vitrinu punu mojih bajkerskih uspomena, brevet-medalja, pehara, zahvalnica od raznih biciklističkih udruženja, sa mnogih akcija.

Pogledam znatiželjno, nekako se svetlost drugačije prelama, shvatim da je moj sin, po ko zna koji put, svojim prijateljima, a u mom odsustvu, pokušavao da objasni Šta To Njegova Keva Radi Vikendima :-). Soba se puni mojim smehom, oči se šire u posebnom ushićenju, ustajem sa novim elanom, prikupljam uspomene, odlažem ih do nekog novog otvaranja škrinje ispunjene proživljenim snovima.

Pašnjaci po BeljaniciJoš jedan znak da je lipa sa početka priče u stvari naša stvarnost i da joj se treba radovati pri svakom povratku sa naših vikend-tura i avantura. Moji prijatelji fribajkeri s kojima sam provela nezaboravan vikend u, na momente, prilično surovim okolnostima, su deo moje stvarnosti. Svi zajedno zaslužujemo da se ova dva dana na Beljanici istraže do u tančina, da se razlažu na najfinije niti zajedništva, drugarstva, solidarnosti. 

Lepo nas je čovek molio da ne idemo dalje, da je teško.... Kome ti teško... Na Beljanici
Lepo nas je čovek molio da ne idemo dalje, da je teško…. Kome ti teško…

Za mene lično, ovo je jedno potpuno novo iskustvo: I opet su granice pomerene. I, zato, kad me neko pita može li on to nešto da uradi, ja ne smem da kažem: Ne, ne možeš! Jer, to bi značilo da ja ne mogu, a kako to da znam, ako ne probam… Dakle, ljudi, osmelite se, upustite se u nešto novo, dosad nedoživljeno, osnažite svoj duh i svoje telo, budite bolji i sebi i onima koje volite, i koji vas cene i podržavaju!

Bio je ovo uvod u vikend-priču, koju se tek spremam da vam ispričam…

Pa, da uđemo u prvi dan.

Kušinu objavu na freebiking forumu nisam ni čitala do kraja. Kad sam došla do dela gde piše da nećemo imati logistiku, i da ćemo sve što nam je potrebno za ta dva dana nositi na leđima, odlučno sam rekla NE. U tom sam trenutku bila ubeđena da me ništa ne može pokolebati. Dani su prolazili, o tome više nisam razmišljala. Jedno pre podne me zatekao poziv nepoznatog mladog čoveka, Milančeta sa Bežanijske kose. Kaže, on bi da se pridruži freebikerima po prvi put, i išao bi s nama na Beljanicu. Traži, dečko, s kim ćeš, kažem ja, ova teta se neće mrcvariti vozeći po beljaničkim visoravnima sa velikim rancem na krhkim leđima. Zahvali se on tako, učtiv neki dečko, fino vaspitan. Usledilo je Goranovo ubeđivanje. Ne i NEEEE! Zove Kuša. Da li je moguće da sam se uplašila?! Hej, ljudi, pa mala sam, ne mogu ja kako ste vi zamislili. Ma, džaba se otimaš, ti, mala crna, znamo te, nećeš izdržati pred izazovom nečeg novog, još nedoživljenog..

Izgleda me bolje poznaju nego ja samu sebe.

Pokajnički zovem Milančeta. Kažem, ne veruj ženi koja laže. Spremaj se, krećemo!

Lisine, i prva freebiking vožnja za Milana
Milanče, prvi put sa freebikerima

Kad su me videli sa velikim sivim Deuter rancem na leđima, a to su mi kasnije rekli, posumnjali su da ću uspeti..

Subotnje jutro u Lisinama. Teška, smaračka vrelina. Krećemo mnogo kasnije no što je dogovoreno, što se i pokazalo kao loše. Odmah uspon. Već nakon nekoliko kilometara vožnje preko krupnog makadama ranac počinje da me pritiska. Nameštam ga, pomeram kaiševe, zatežem, otpuštam, … Ćutim. Ko mi kriv. Uspela da nađem najbolji položaj sebe na biciklu i ranca na mojim ramenima i leđima.

Lisine, pred polazak na MTB vožnju po Beljanici
Lisine, pred polazak u prvi dan

Naizmenično vozimo preko, uglavnom, gole visoravni i padina pokrivenih bukovim i hrastovim šumama. Prolazeći kroz šumu uspevamo malo i da se ohladimo. Deo ekipe je očigledno nepripremljen za ovakve napore i poprilično usporavamo i zastajkujemo. Očekivano, javlja se i pritajena nervoza. Hm. Nije lako uskladiti sve naravi, navike, kondiciju, želje i htenja. Dan odmiče, a mi spori.

Na najvišem vrhu Beljanice
Na najvišem vrhu Beljanice

Beljanica i njen najviši vrhIpak, kad smo došli do odvajanja za najviši vrh Beljanice, na 1339 mnv, bez razmišljanja sam krenula. Da propustim priliku da sa popnem na jedan od najprostranijh i najlepših vrhova, sa kojeg se pruža pogled na veliki deo centralne Srbije? Ne, nikako!

Trud se i te kako isplatio, jer su i penjanje do vrha, i pogled s njega, nešto kasnije i spust, bili zaista veoma upečatljivi.

Idemo dalje. Kuša je u najavi vožnje rekao da ćemo ići i do prerasti Samar. Međutim, u međuvremenu smo imali i mali incident pri samom kraju fenomenalnog spusta sa Beljanice. Nastradao je jedan točak i povređena je, čini mi se, jedna ruka. Možda i glava, nisam sigurna. Znam samo da se već pojavljivao prvi sumrak.

Krivo drvo na BeljaniciPrelazimo preko prelepe cvetne livade, obasjane suncem u zalasku, baš veličnstven prizor!

Beljanica, preko livade do šume i prerasti
Preko livade, do šume i prerasti

Ulazimo u šumu, odlažemo bicikle, provlačimo se kroz popadalo drveće i stižemo do prerasti Samar. Po malo sam već i umorna i blago razdražljiva, jer je u šumi prilično mračno i stalno se sudaram sa izdžikljalim granama i spotičem o krupno kamenje. Za jednu sam se granu baš dobrano zakačila i ta dva traga i sada imam na nozi. Krv curi u tankom mlazu. Vidljivost je sve slabija. Ipak, pogled na tu prirodnu kamenu kapiju koja prerasta reku i spaja njene dve obale je nadjačao sve loše što mi se u tom trenutku motalo po glavi. Sedoh na jednu stenu, da se divim toj lepoti. Samar je, u stvari, kameni ostatak pećine duge 1800 m, kroz čije je dvorane i hodnike svojevremeno proticala rečica Prerast.

Prerast na Beljanici

U blizini prerasti je manja pećina.

U pećini pored prerasti na BeljaniciPrilično je skromnog pećinskog nakita, uglavnom stalaktita i draperija, ali, tako neuređena i divlja, nekako posebno dražesna.

Družina ispred pećine u blizini prerasti na Beljanici
Družina ispred pećine pored prerasti

Vraćamo se opet kroz šumu, grebem se za sve pare, ali dosovce, ponovo prelazimo livadu i nastavljamo prema Zlotu. Oduševljenje što se sad krećemo asfaltom je bilo kratkog daha. Ubrzo skrećemo na makadamski put, vrlo neravan, s rupama ili nakupinama makadama, te mi tako narednih 15ak mračnih kilometara ni malo nisu bili prijatni. U Zlot stižemo po mrklom mraku, umorni, žedni, gladni. Smestili smo se u kuće vrlo gostoljubivih domaćina. Ubrzo i nahranjeni, napojeni, zadovoljni.

A, sada, sada me pustite da se uljuljkam i malo sanjam…

Podelite...Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone

2 Comments

  1. Milan says:

    Ah…moj prvenac i vatreno krstenje! 😊

  2. Dragan says:

    Prelepo

Comments are closed.