ZVONCARA
Hm… Kad god sam sela da napišem nešto o sebi, zatekla sam se da razmišljam o drugima. I, ko sam onda ja?
Od malena okrenuta sportu i večito s košarkaškom loptom u ruci. Istina, mama je pokušavala da mi je zameni iglom za heklanje, ili barem Vilerovim goblenom, ali ništa ja to nisam razumela! Zaboga, dete, pa barem suknju obuci! Prekrsti noge kad sediš..
A meni bilo super to odrastanje pored Save, sportski tereni uz nasip, bazen za relaksaciju, kafić u kojem su se okupljali sportisti. Sazrevanje u takvom okruženju i s takvim ljudima pokazalo se kao ključno u mom kasnijem razmišljanju i poimanju sveta, ljudi, ljudskih odnosa.
Sa košarkaških terena preselila sam potom na neke druge, zahtevnije i životno realnije. Ipak, uvek se moralo balansirati, ta igra koja je usledila morala se graditi strpljivo i dugo. Išlo se na finte, kombinacije, bilo je i faulova, u napadu i u odbrani. Pazilo se da ne dobiješ petu ličnu i isključenje.
Onda sam u jednom trenutku prestala da se plašim i odlučila da život živim. U punoj snazi, otvorena duha, srca i uma.
Pronašla sam u sebi nove izvore zadovoljstava i okrenula se novim izazovima. Postepeno sam ulazila u svet biciklizma i planinarenja. Kupila sam i suknjicu za ples, za koju sam znala da ću je kad-tad obući i zavrteti se u ritmu bečkog valcera. Sve svoje snove počela sam i da ostvarujem.
Iznad svega, vodi me znatiželja. Svako moje penjanje uz planinu neizostavno sadrži i pogled unazad. I kad malo tapkam u mestu, ja ne mislim da sam nešto izgubila. Svaka situacija mi je prilika da nešto novo naučim i otvorim vrata za koja do malo pre nisam ni znala da postoje. Možda samo nije bilo ključa u tom trenutku.
Spremna sam da otključam još mnoga vrata i provirim kroz mnoge prozore. Da iskočim na ulicu bosonoga, da pozovem prijatelje na partiju stonog tenisa, da se smejem dok čekam da lepršava badminton loptica sleti na moj reket, a uz noge mi se penju i golicaju me vredni šumski mravi.
Tu sam da vas pozovem da mi se pridružite u još jednoj avanturi u prirodi. I da podelim s vama svoje radosti, neki poseban trenutak i razmišljanja po povratku s akcije. Da zajedno učinimo da nam bude lepše i bolje.
Od mog zvoNcanja, obećavam, nećete imati mira :-).
Iskreno vaša, uz zahvalnost za svu podršku koju dobijam za svoje sportske ljubavi i pisanje ovog bloga,
Emira